U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić i Danijele Nikolić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Tijana Žunić Marić advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Beograd, radi poništaja rešenja i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tužene koja je izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3729/17 od 30.03.2018. godine, u sednici veća koja je održana dana 04.11.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3729/17 od 30.03.2018. godine, stava prvog izreke.

ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 915/17 od 13.07.2017. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se poništi kao nezakonito rešenje tužene Republike Srbije-MUP-a, Uprava za zajedničke poslove 04 broj ../2004 od 18.08.2004. godine i rešenje Republike Srbije- Ministarstvo unutrašnjih poslova, Kabinet ministra 01 broj ../2004 od 20.09.2004. godine, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se sud obaveže tuženu da tužioca vrati na rad, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, odbačena je tužba u delu kojim je tužilac tražio da sud obaveže tuženu da ga po vraćanju na rad rasporedi na iste poslove koje je obavljao, odnosno na drugo radno mesto koje odgovara vrsti i visini njegove stručne spreme, kao nedozvoljena. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 34.500,00 dinara u roku od 8 dana od dana dostavljanja prepisa presude.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3729/17 od 30.03.2018. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 915/17 od 13.07.2017. godine u stavu prvom i drugom izreke, pa je usvojen tužbeni zahtev i poništeno rešenje pomoćnika načelnika Uprave za zajedničke poslove Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije 04 br. ../2004 od 18.08.2004. godine, kojim je tužiocu prestao radni odnos sa 01.09.2004. godine i rešenje ministra Ministarstva unutrašnjih poslova 01 broj ../2004 od 20.09.2004. godine, kojim je odbijen kao neosnovan prigovor tužioca i potvrđeno rešenje o prestanku radnog odnosa tužioca od 18.08.2004. godine, a tuženi je obavezan da tužioca vrati na rad u roku od 8 dana od dana prijema prepisa presude. Stavom drugim izreke, potvrđeno je rešenje sadržano u stavu trećem izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 915/17 od 13.07.2017. godine u delu u kome je kao nedozvoljena odbačena tužba tužioca po tužbenom zahtevu da se obaveže tužena da tužioca rasporedi na drugo radno mesto koje odgovara vrsti i stepenu njegove stručne spreme. Stavom trećim izreke, ukinuto je rešenje u stavu trećem izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 915/17 od 13.07.2017. godine u preostalom delu i u stavu četvrom izreke, i u ovom delu predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Ukazivanje tužene u reviziji da je apelacioni sud odlučio o zahtevu koji nije u nadležnosti suda opšte mesne nadležnosti, već u nadležnosti Upravnog suda, nakon donošenja Zakona o državnim službenicima („Sl. list RS“ br. 79/2005, sa izmenama i dopunama), nije osnovano. Ovim zakonom, članom 4. stav 3. je propisano da se na prava i dužnosti nameštenika primenjuju opšti propisi o radu, a pravnosnažnom presudom je odlučeno o tužbenom zahtevu za poništaj rešenja tužene o prestanku radnog odnosa i o obavezi vraćanja na rad tužioca, dakle u sporu iz radnog odnosa, u smislu člana 1. Zakona o parničnom postupku, pa za suđenje u ovom sporu nije nadležan Upravni sud, suprotno navodima u reviziji. Pozivanje tužene na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 394. ZPP, i to da je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu a nije zakazao glavnu raspravu u žalbenom postupku je neosnovano, obzirom da je odredbom člana 394. tačka 4. ZPP propisano da će drugostepeni sud presudom da preinači prvostepenu presudu ako smatra da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno, ali da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, iz čega proizlazi da otvaranje glavne rasprave pred drugostepenim sudom nije obavezno. Drugostepeni sud je o žalbi tužene odlučio na osnovu važećeg Zakona o parničnom postupku, a ne po odredbema Zakona o parničnom postupku važećeg u vreme podnošenja tužbe, kako to neosnovano tvrdi tužena u reviziji.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome su zasnovane nižestepene odluke, tužiocu je rešenjem tuženog 04 br ../2004 od 18.08.2004. godine prestao radni odnos sa danom 01.09.2004. godine (s kojim danom je izgubio i čin), na osnovu člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima u vezi člana 34. stav 1. tačka 2. istog zakona, jer je protiv tužioca pokrenut krivični postupak za krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti. U obrazloženju rešenja je navedeno da je načelnik Sekretarijata unutrašnjih poslova u Novom Sadu dostavio predlog za prestanak radnog odnosa tužioca jer je optužnim predlogom Osnovnog javnog tužioca KT broj 951/04 od 15.06.2004. godine pokrenut krivični postupak protiv zaposlenog zbog krivičnog dela falsifikovanje isprave iz člana 233. stav 1. KZ RS. Protiv tog rešenja tužilac je izjavio prigovor koji je osporenim rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova 01 broj ../2004 odbijen kao neosnovan i potvrđeno prvostepeno rešenje od 18.08.2004. godine. Pre donošenja osporenih rešenja, iz životnog događaja zbog koga je protiv tužioca pokrenut krivični postupak predlogom nadležnog tužilaštva, protiv tužioca je vođen disciplinski postupak i presudom Disciplinskog suda Ministarstva unutrašnjih poslova RS broj ../04 od 09.07.2004. godine tužilac je oglašen krivim za težu povredu radne obaveze i dužnosti člana 50. stav 1. tačka 7. i 13. Zakona o unutrašnjim poslovima, koja se ogleda u ponašanju koje šteti ugledu službe i narušavanju međuljudskih odnosa u Ministarstvu unutrašnjih poslova i svakoj radnji koja predstavlja krivično delo u vezi sa radom, i izrečena mu je disciplinska mera raspored na drugo radno mesto sa neposredno nižom stručnom spremom u trajanju od dve godine. Presudom Višeg disciplinskog suda MUP RS VDS br ../2004 od 23.07.2004. godine odbijena je kao neosnovana žalba načelnika Sekretarijata i okrivljenog, ovde tužioca, i pobijana presuda potvrđena. Presudom Opštinskog suda u Titelu K br 19/05 od 09.11.2005. godine okrivljeni, ovde tužilac je oglašen krivim zbog krivičnog dela falsifikovanje isprave iz člana 223. stav 1. KZ RS i za isto mu je izrečena uslovna osuda. Okružni sud u Novom Sadu je presudom Kž 979/2005 od 02.02.2006. godine potvrdio presudu Opštinskog suda u Titelu K br 19/05 od 09.11.2005. godine, a presudom Vrhovnog suda Srbije Kzz 91/06 od 13.09.2006. godine preinačena je presuda Okružnog suda u Novom Sadu Kž 979/2005 od 02.02.2006. godine tako što je odbijena optužba OJT u Novom Sadu Kt 951/04 od 15.06.2004. godine, zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja okrivljenog za krivično delo koje mu je stavljeno na teret.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je, pozivajući se na odredbu člana 34. stav 1. tačka 2. i člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima odbio tužbeni zahtev, sa obrazloženjem da su pokretanjem i vođenjem krivičnog postupka za krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti protiv zaposlenog u Ministarstvu unutrašnjih poslova nastupili zakonski uslovi za donošenje rešenja o prestanku radnog odnosa, bez obzira na ishod krivičnog postupka, te da tuženi koristeći se ovim zakonskim ovlašćenjem nije povredio zakon kada je doneo pobijano rešenje o prestanku radnog odnosa tužiocu, imajući u vidu da je Ustavni sud Reublike Srbije u više navrata ocenjivao ustavnost naznačenih odredbi Zakona o unutrašnjim poslovima, ali ih nije proglasio neustavnim, zbog čega tužbeni zahtev nije osnovan.

Drugostepeni sud je, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pravilnom primenom materijlnog prava – odrebe člana 45. u vezi člana 34. Zakona o unutrašnjim poslovima („Službeni glasnik RS“, broj 44/92 ... 106/03) i člana 96. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 70/2001, 73/2001) preinačio prvostepenu presudu usvajanjem tužbenog zahteva.

Revizijom tužene osporava se izneto stanovište drugostepenog suda. Revident ukazuje da je zaključak drugostepenog suda donet na osnovu pogrešne primene Zakona o unutrašnjim poslovima, koji je bio u primeni u vreme donošenja osporenih rešenja, imajući u vidu da je pokretanjem krivičnog postupka protiv tužioca za krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti ispunjen uslov za primenu člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima i time za prestanak radnog odnosa tužioca, bez obzira na to što je krivični postupak okončan odbijanjem optužbe. U reviziji se ukazuje da je odluka o prestanku radnog odnosa u domenu diskrecionog prava Ministarstva unutrašnjih poslova, kao poslodavca, imajući u vidu da radni status tužioca podrazumeva visok stepen odgovornosti lica koje obavlja ovakve poslove, s obzirom da se radi o licu koje neposredno primenjuje i sprovodi zakon u cilju sprečavanja i suzbijanja izvršenja krivičnih dela i koje primenjuje mere prinude prema građanima. Tuženi je u reviziji naveo da nije bilo sporno da je protiv tužioca pokrenut krivični postupak za delo koje se goni po službenoj dužnosti, te da okolnost da je Vrhovni sud Srbije odbio optužbu OJT u Novom Sadu protiv tužioca za krivično delo falsifikovanje isprave zbog zastarelosti krivičnog gonjenja okrivljenog, ne predstavlja odlučnu okolnost u smislu materijalnog prava, te da primena člana 45. navedenog zakona nije ni po kom osnovu uslovljena postojanjem eventualne disciplinske odgovornosti policijskog službenika, već jedini uslov za donošenje rešenja o prestanku radnog odnosa propisuje vođenje krivičnog postupka za delo koje se goni po službenoj dužnosti, pa je apelacioni sud prvostepenu presudu preinačio iz razloga koje materijalni zakon ne poznaje.

Odredbom člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima („Službeni glasnik RS“, broj 44/91 ... 106/03) koji je bio u primeni u vreme donošenja otkaznog rešenja propisano je da radniku Ministarstva unutrašnjih poslova prestaje radni odnos ako je pravosnažnom presudom osuđen za krivična dela iz člana 34. stav 1. tačka 2. tog zakona, a može mu prestati ako prestane da ispunjava, odnosno ako se naknadno utvrdi da nije ispunjavao neki od uslova za prijem u rad u državne organe, između ostalog i uslov iz člana 34. stav 1. tačka 2. tog zakona.

Članom 34. stav 1. tačka 2. istog zakona propisano je da se u radni odnos u Ministarstvu unutrašnjih poslova na radnom mestu ovlašćenog službenog lica i radnika na određenim dužnostima može primiti lice koje, pored zakonom utvrđenih uslova za prijem u rad u državne organe, ispunjava i uslov da se protiv njega ne vodi krivični postupak za krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda ispunjeni su uslovi za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu imajući u vidu da je Vrhovni sud Srbije odbio optužbu Opštinskog javnog tužioca da je tužilac počinio krivično delo falsifikovanja javne isprave, zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja okrivljenog, usled čega primena otkaznog razloga u osporenim rešenjima tužene nije opravdana. Ovo stoga što, imajući u vidu, da odredba člana 45. Zakona o Ministarstvu unutrašnjih poslova daje mogućnost, ali ne i obavezu za donošenje odluke o prestanku radnog odnosa kada se protiv radnika Ministarsta unutrašnjih poslova pokreće krivični postupak za krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti. O istom se izjasnio i Ustavni sud Republike Srbije odukama Už br 753/2008 od 19. januara 2011. godine i Už br 1757/2009 od 27.09.2012. godine, a Evropski sud za ljudska prava u Strazburu je prihvatio takvo stanovište, nalazeći da odredba člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima, na osnovu koje je tužilac bio otpušten, ne zadovoljava zahteve predvidljivosti, zbog čega otpuštanje nije u skladu sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima i slobodama.

Stoga je neosnovan revizijski navod tužene da je bio ispunjen razlog za prestanak radnog odnosa tužioca, bez obzira na to što je krivični postupak okončan odbijanjem optužbe i da takva odluka ne može biti od uticaja na zakonito doneto rešenje o prestanku radnog odnosa.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 414. stava 1. Zakona o parničnom postupku odbio reviziju tužene kao neosnovanu i odlučio kao u izreci.

Pošto troškovi odgovora na reviziju nisu bili potrebni radi vođenja ove parnice, to je sud odbio zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po reviziji, saglasno odredbi člana 154. stav 1. i 165 stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić