Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2583/16 od 16.09.2016. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Subotici P1 263/15 od 08.06.2016. godine. Odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava. Predložio je da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom na osnovu člana 404. stav 1. ZPP, zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda ispunjeni su uslovi za primenu instituta izuzetno dozvoljene revizije iz člana 404. stav 1. ZPP. U konkretnom slučaju odstupljeno je od sudske prakse, imajući u vidu da nižestepenim odlukama nije presuđeno u skladu sa obrazloženjem iskazanim u odluci Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1112/2016 od 28.12.2016. godine, a koja odluka je verifikovana zaključkom Građanskog odeljenja u pogledu pasivne legitimacije novoosnovanog preduzeća – drugotuženog i tereta dokazivanja, utvrđenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj dana 23.01.2017. godine.

Na osnovu člana 404. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, pa je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je zasnovao radni odnos kod „VV“ po ugovoru o radu od 03.02.2003. godine. Nakon statusnih promena poslodavca, tužilac i tuženi „BB“, ..., su dana 01.09.2015. godine zaključili aneks broj ... ugovora o radu, kojim je tužilac nastavio da radi na poslovima ..... kod poslodavca sledbenika - „BB“, ... . Tužilac je u spornom period od 01.01.2014. godine do 30.06.2014. godine, radio po vremenskom rasporedu unapred određeno po smenama. Po tom osnovu tužiocu je na ime uvećanja zarade za smenski rad, odnosno rad u turnusu, isplaćivan procenat uvećanja osnovne zarade od 4%. Razlika između uvećane zarade za tužioca za smenski rad od 26% od osnovice isplaćene zarade po osnovu smenskog rada, odnosno rada u turnusu od 4% od osnovne zarade za sporni period od 01.01.2014. godine do 30.06.2014. godine iznosi 34.907,23 dinara, i na ime obračunate zakonske zatezne kamate od dana izvršene isplate do 27.04.2016. godine 10.323,64 dinara, odnosno ukupno 45.230,87 dinara. Tužilac je opredelio zahtev po nalazu i mišljenju veštaka.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca, radi isplate razlike uvećane zarade za rad u smenama na ime razlike između isplaćene i pripadajuće zarade u period od 01.01.2014. do 30.06.2014. godine.

Drugostepeni sud je zaključio da u konkretnom slučaju, da tužilac u toku postupka nije pružio dokaze na okolnost da je nakon statusnih promena kod „VV“ ... na novonastalo preduzeće prešla i obaveza da tužiocu isplati potraživanje nastalo do dana raspoređivanja u novonastalo preduzeće.

Ovakav zaključak se ne može prihvatiti kao pravilan, zbog čega se osnovano u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Naime, Odlukom Vlade RS od 02.06.2015. godine izvršene su statusne promene u „VV“ ..., tako što su tehnološko-poslovne celine izdvojene i formirana su nova akcionarska društva i to: „GG“ ..., „DD“ ... i „BB“ ..., a ulogu četvrtog društva zadržalo je postojeće društvo „VV“ ..., usled čega je tužilac sa novoosnovanim akcionarskim društvom „BB“ ... zaključio aneks ugovora o radu u kome je navedeno da se zaključuje između zaposlenog i poslodavca sledbenika, čime se menja ugovor o radu koji je bio zaključen između tužioca i „VV“ kao pravnog prethodnika.

Prava zaposlenih u slučaju promene poslodavca propisana su odredbama člana 147. do 152. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05...75/14), koje su usklađene sa Direktivom br. 2001/23 EZ, a kojim je regulisana zaštita prava zaposlenih u slučaju reorganizacije poslodavca putem statusnih promena, promene poslodavca u skladu sa zakonom ili promene vlasništva nad kapitalom privrednog društva, kao i posledice tih promena. Iz sadržine navedenih zakonskih odredbi proizilazi da u slučaju statusne promene, odnosno promene poslodavca u skladu sa zakonom, poslodavac sledbenik preuzima od poslodavca prethodnika opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca, da je poslodavac prethodnik dužan da poslodavca sledbenika potpuno i istinito obavesti o pravima i obavezama iz opšteg akta i ugovora o radu koji se prenose, kao i obaveza poslodavca sledbenika da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor ili kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor.

Polazeći od sadržine navedenih zakonskih pravila, Vrhovni kasacioni sud nalazi da pasivna legitimacija tuženog „BB“ ... i njegova obaveza da isplati tužiocu razliku zarade po osnovu smenskog rada iz perioda pre izvršenih statusnih promena, proizilazi iz činjenice da sa tužiocem nije zaključio novi ugovor o radu, već je zaključenim aneksom, prema kome tužilac kao zaposleni nastavlja radni odnos sa poslodavcem sledbenikom, (prenetim ugovorom o radu), ovaj tuženi preuzeo ne samo prava, već i obaveze poslodavca prethodnika koje su nastale iz zaključenog ugovora o radu i radnog odnosa. Osim toga, u ovoj parnici tuženi nije isticao činjenice, niti dostavio dokaze da je na drugačiji način, uz obaveštavanje tužioca kao zaposlenog, sa pravnim prethodnikom regulisao individualna prava i stečena prava zaposlenih, pa i tužioca. Teret dokazivanja ispunjenja obaveze ili činjenica koje utiču na prestanak obaveze je na dužniku, a ne na poveriocu, jer pravila iz člana 231. stav 3. ZPP određuju da stranka treba da dokaže one činjenice koje po materijalnom pravu imaju za posledicu dobijanje spora, te rizik nedokazanosti snosi stranka na kojoj je teret dokazivanja. S obzirom da se radi o radnom sporu, tužilac je kao poverilac u ovoj parnici dokazao da se nalazi u radnom odnosu i da je radio u smenama, a na tuženom je bila obaveza da dokaže činjenice koje sprečavaju ostvarivanje prava ili usled kojih je pravo prestalo (da nije dužnik i da je njegova obaveza statusnom promenom prestala). Naime, osim tvrdnje da deobni bilans između novonastalih preduzeća i matičnog preduzeća nije donet, tuženi nije pružio dokaz o „aktivi novonastalih preduzeća i razlikama vrednosti“ iz člana 452. stav 1. ZOO i člana 505. stav 1. tačka 2. Zakona o privrednim društvima, iako se svi eventualni dokazi nalaze kod njega, a ne kod tužioca. Naime, po članu 505. stav 1. tačka 2. Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“ broj 36/2011, 99/2011, 83/2014 i 5/2015), društvo sticalac postaje solidarno odgovorno sa društvo prenosiocem za njegove obaveze koje nisu prenete na društvo sticaoca, ali samo do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno.

Kako tužilac potražuje isplatu razlike između isplaćene pripadajuće zarade u periodu od 01.01.2014. do 30.06.2014. godine, Vrhovni kasacioni sud nalazi da mu tražena razlika pripada, zbog čega je radi pravilne primene materijalnog prava preinačiio drugostepenu i prvostepenu presudu i usvojio kao osnovan tužbeni zahtev tužioca.

Tužilac je uspeo u sporu pa su mu priznati i dosuđeni potrebni, a opredeljeni troškovi koje je imao u ovoj parnici prema važećoj AT i Zakonu o sudskim taksama i to na ime sastava tužbe i jednog podneska od po 6.000,00 dinara, ukupno 12.000,00 dinara, zastupanja od strane punomoćnika iz reda advokata na 4 održana ročišta u iznosu od po 7.500,00 dinara, ukupno 30.000,00 dinara, sastava žalbe i revizije u iznosu od po 12.000,00 dinara, ukupno 24.000,00 dinara i na ime sudskih taksi na prvostepenu i drugostepenu presudu u iznosu od po 3.580,00 dinara, takse za žalbu u iznosu od 3.900,00 dinara, takse na reviziju u iznosu od 7.160,00 dinara i takse na presudu po reviziji 10.740,00 dinara, što ukupno iznosi 94.960,00 dinara koliko je tužiocu i dosuđeno na osnovu člana 165. stav 2. u vezi sa čl. 153. stav 1. i 154. ZPP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 404. i 416. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Predrag Trifunović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić