Prema činjeničnom stanju na kome su zasnovane presude, tužilac je kao vozač cisterne na benzinskoj pumpi 11.04.2018. godine napunio rezervoar cisterne, zapremine 400 litara, koji rezervoar se puni do 1 centimetra ispod rupe na rezervoaru prema usmenoj naredbi neposrednog rukovodioca. Nakon što je napunio rezervoar cisterne, tužilac je vozilom otišao do skladišta udaljenog 12 do 14 kilometara od benzinske pumpe, i dolaskom na parkiralište je gumenim crevom i kofom istočio iz rezervoara cisterne 10 do 15 litara goriva. O istakanju goriva tužilac nije obavestio neposrednog pretpostavljenog, što je imao obavezu prema usmenom nalogu pretpostavljenog i prema Uputstvu za upravljanje tehnološkim transportom. Tužilac je imao obavezu da obavesti neposrednog rukovodioca, službenika obezbeđenja i dežurnu vatrogasnu službu ukoliko je imao potrebu da istače gorivo iz rezervoara. Tuženi je 03.05.2018. godine doneo rešenje kojim je tužioca privremeno udaljio sa rada zbog učinjenih povreda radnih obaveza. Dana 03.05.2018. godine je tuženi doneo upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, a zatim 01.06.2018. godine rešenje kojim otkazuje ugovor o radu tužiocu, zbog toga što je 11.04.2018. godine bez znanja neposrednog rukovodioca (nije ga obavestio) istočio 15 litara evro dizela iz pogonskog rezervoara cisterne u plastičnu kantu na skladištu ..., čime je izvršio povredu radne obaveze – nesavesno ili nemarno izvršavanje radnih zadataka (član 179. stav 2. tačka 1. Zakona o radu, člana 18. stav 4. tačka 4. podtačka a) Ugovora o radu), te se ponašao suprotno odredbama Uputstva – Upravljanje tehnološkim transportom jer prema odredbama Uputstva nije smeo da istače ND i TNG iz transportnog suda ili pogonskog rezervoara u kante, bačve i druge posude u bilo kojim fazama odvijanja transpornog zadatka osim na istovarnom mestu kupca, zatim nije napomenuo da se utakanje ne vrši do punog rezervoara, već do jednog centimetra ispod vrha rezervoara u skladu sa usmenim nalogom koji je dobio od neposrednog rukovodioca, čime je izvršio povredu radne obaveze – nepridržavanje, odnosno nesprovođenje odluka donetih od strane organa poslodavca i neizvršavanje odluka i naloga direktora ili naloga neposrednog rukovodioca datih u skladu sa zaključenim ugovorom o radu (član 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu, član 68. stav 2. tačka 16. i član 68. stav 2. 23. Kolektivnog ugovora tuženog i član 18. stav 4. tačka 4. podtačka d) alineja 16. i 20. Ugovora o radu). U obrazloženju rešenja je navedeno da je tužilac opisanim radnjama ugrozio bezbednost i zdravlje zaposlenih na skladištu, jer je svojim postupcima mogao izazvati akcident.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja je drugostepeni sud polazeći od odredbi člana 179. stav 2. tačka 1. i 5. Zakona o radu, kao i člana 68. stava 2. tačka 16. i 20. Kolektivnog ugovora tuženog, zaključio da je pravilna odluka prvostepenog suda, sa obrazloženjem da je otkazni postupak sproveden i rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu doneto u svemu u skladu sa zakonom, jer je tužilac zatečen u radnji istakanja pogonskog goriva iz rezervoara cisterne na parkingu skladišta, pri čemu o tome nije obavestio neposrednog rukovodioca, koje su radnje protivne uputstvima tuženog (Uputstva – Upravljanje tehnološkim transportom) i nalogu neposrednog rukovodioca i predstavljaju povredu radne obaveze iz člana 68. stav 2. tačka 16. i 20. Kolektivnog ugovora tuženog.

Drugostepeni sud obrazlaže da iz odredbe člana 179a. Zakona o radu proizilazi da je u slučaju povrede radne obaveze od strane zaposlenog, stvar dispozicije poslodavca da li će umesto otkaza zaposlenom izreći jednu od navedenih mera: privremeno udaljenje sa rada bez naknade zarade u trajanju od 1 do 15 radnih dana, novčanu kaznu u visini od 20% procenata osnovne zarade zaposlenog za mesec u kome je novčana kazna izrečena, u trajanju do 3 meseca ili opomenu sa najavom otkaza, zbog čega nije prihvatio navode žalbe tužioca da učinjena povreda radne obaveze u konkretnom slučaju ne opravdava izricanje mere prestanka radnog odnosa, jer je mera prestroga.

U reviziji tužilac ističe stav da bez ikakve nastale štete za poslodavca i pod okolnostima pod kojim je učinjena, povreda radne obaveze koja se tužiocu stavlja na teret osporenim rešenjem, ne iziskuje izricanje mere otkaza ugovora o radu, da izbor disciplinske mere nije dispozicija poslodavca, u meri koja bi obesmislila sudsku zaštitu od samovolje poslodavca, a da u konkretnom slučaju ne postoji valjan razlog koji bi opravdao otkaz ugovora o radu tužiocu.

Izloženo pravno stanovište nižestepenih sudova prihvata i Vrhovni kasacioni sud, zbog čega navode revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava ocenjuje kao neosnovane.

Prema odredbama člana 179. stav 2. Zakona o radu poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze, i to ako nesavesno ili nemarno izvršava radne obaveze ili ako učini drugu povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom, odnosno ugovorom o radu (tačka 1. i 5.).

Dakle, povreda radne obaveze predstavlja zakonski razlog zbog kojeg se zaposlenom može otkazati ugovor o radu. U konkretnom slučaju, tokom postupka je utvrđeno da je tužilac izvšio radnje protivne uputstvima tuženog (Uputstva – Upravljanje tehnološkim transportom) i nalogu neposrednog rukovodioca, što predstavlja povredu radne obaveze propisanu Kolektivnim ugovorom tuženog. Utvrđena povreda radne obaveze je dovoljan razlog za prestanak radnog odnosa otkazom od strane poslodavca, a sud nije ovlašćen da ceni opravdanost izrečene mere, već je ovlašćen samo da utvrdi da li je zaposleni, svojom krivicom, učinio radnju koja mu se stavlja na teret i da li je ta radnja, ugovorom o radu ili opštim aktom poslodavca utvrđena kao povreda radne obaveze koja predstavlja osnov za prestanak radnog odnosa.

Stoga, ne stoje navodi revizije da povreda radne obaveze koja se tužiocu stavlja na teret osporenim rešenjem ne iziskuje izricanje mere otkaza ugovora o radu i da izbor disciplinske mere nije u dispoziciji poslodavca. Isključivo je poslodavac ovlašćen da saglasno članu 179. i 179.a Zakona o radu odluči da li će zaposlenom otkazati ugovor o radu ako su ispunjeni uslovi propisani zakonskom odredbom ili će se opredeliti za neku drugu meru, odnosno izreći blažu sankciju, sve u zavisnosti od same prirode povrede radne obaveze, eventualnog postojanja olakšavajućih okolnosti, ali i samog ponašanja zaposlenog koji je izvršio povredu radne obaveze.

Na osnovu izloženog, te kako ne stoje revizijski navodi tužioca, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijanom odlukom pravilno primenjeno materijalno pravo kada je odbijen tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i zahtev tužioca za vraćanje na rad, pa je primenom člana 414. stav 1. ZPP, odbio reviziju tužioca kao neosnovanu i odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić