Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija Dragane Marinković, predsednika veća, Zorice Bulajić i Irene Vuković, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Miloš Vlahović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde, Uprava za izvršenje krivičnih sankcija – Kazneno popravni zavod u Beogradu, koju zastupa Državno pravobranilaštvo Beograd, radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3213/21 od 08.10.2021. godine, u sednici održanoj 11.02.2026. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3213/21 od 08.10.2021. godine i predmet vraća istom sudu na ponovno odlučivanje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 2431/19 od 18.12.2019. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada u periodu od decembra 2012. godine zaključno sa oktobrom 2013. godine isplati pojedinačne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom bliže označeno u izreci. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 113.132,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3213/21 od 08.10.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada isplati pojedinačne opredeljene iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do konačne isplate. Stavom drugim izreke, preinačena je odluka o troškovima parničnog postupka sadržana u stavu drugom izreke prvostepene presude i odbijen je zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati od 113.132,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove drugostepenog postupka od 18.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408, u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), u vezi člana 92 Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“ broj 10/23), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužioca dozvoljena i osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tužene u Kazneno-popravnom zavodu u Beogradu, na poslovima ..., sa prebivalištem u ..... U utuženom periodu redovno je dolazio na posao, radio je u smenama, koristio je međugradski prevoz, a naknada za dolazak i odlazak sa posla mu nije isplaćivana. Tužilac je na posao u Beograd dolazio iz ... koristeći usluge različitih autoprevoznika, a zahteve za isplatu troškova za dolazak i odlazak sa rada predavao je šefu smene koji su jednom ili dva puta odbijeni.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog na isplatu naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada, shodno odredbi člana 37. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika, člana 2. stav 1. tačka 1. Uredbe o naknadi troškova i otpremnine državnih služenika i nameštenika, te člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu. Navedena naknada se odnosi na relaciju ... – Beograd – ..., za utužen period, pri čemu je visina dosuđenog iznosa utvrđena na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko- finansijske struke koji je cenu mesečne pretplatne karte odredio prema ceni mesečnih pretplatnih karata autoprevoznika na relaciji Leskovac – Beograd, prema evidenciji rada radnika službe za obezbeđenje i spiskova isplate prevoza.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tužene preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev kao neosnovan. Ovo iz razloga što tužiocu pravo na naknadu troškova prevoza nije utvrđeno u postupku interne zaštite, niti je on zbog toga pokrenuo upravni spor, iz čega proizlazi da mu nije priznato pravo na naknadu troškova, pa ne može sa uspehom tražiti ni isplatu po ovom osnovu. Prema shvatanju apelacionog suda pravo na naknadu troškova prevoza spada u druga primanja za čije ostvarivanje je nužno poštovati postupak propisan pravilima iz odredbi člana 140. do 143. Zakona o državnim službenicima, a što je tužilac propustio da učini.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je stanovište drugostepenog suda zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 37. stav 1. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika (“Službeni glasnik RS”, br. 62/06…99/10), državni službenik, između ostalog, ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, dok je stavom 2. istog člana propisano da se uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način na koji se ostvaruju propisuju Uredbom Vlade.

Uredbom o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika (“Službeni glasnik RS”, broj 98/07), predviđeno je da se državnom službeniku i namešteniku nadoknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada (član 2. stav 1. tačka 1), u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju (član 3).

Polazeći od navedenih normi, po oceni Vrhovnog suda, pogrešan je zaključak drugostepenog suda da tužilac nema pravo na naknadu troškova prevoza zato što nije podneo zahtev za naknadu ovih troškova nadležnom organu, odnosno što nije u postupku interne zaštite i upravnom sporu izdejstvovao utvrđenje ovog prava. Naime, pravo na isplatu troškova prevoza nije uslovljeno podnošenjem zahteva ili dokazivanjem da je zaposleni stvarno snosio ove troškove. Naime, pravo na naknadu troškova prevoza zasnovano je na neposrednoj primeni člana 37. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika i člana 2. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika, kojima nije propisana obaveza zaposlenog da za ostvarivanje prava na naknadu troškova prevoza - rukovodiocu podnosi poseban zahtev. Tužena je u obavezi da tužiocu u skladu sa zakonskim odredbama isplati troškove koje je imao za dolazak na rad i odlazak sa rada u spornom periodu, prema prisustvu na radu, u visini cene mesečne pretplatne karte u međugradskom saobraćaju.

Imajući u vidu navedeno, iako je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je zaključio da tužiocu ne pripada pravo na naknadu troškova za prevoz dolaska na rad i odlaska sa rada u spornom periodu, nema uslova za preinačenje presude. Naime, prvostepeni sud je izveo dokaz veštačenjem ekonomsko- finansijske struke, u kome je visina troškova obračunata na osnovu broja radnih dana tužioca i mesečne karte u međugradskom saobraćaju u posmatranom periodu, ali pravilnost obračuna i visina tražene naknade za prevoz nije ocenjena od strane drugostepenog suda, imajući u vidu da tužiocu ovi troškovi pripadaju u visini mesečne pretplatne karte kada radi pun fond časova, a u visini zbira cene pojedinačnih karata kada ne radi ceo mesec ali samo do visine mesečne pretplatne karte. Bez ocene nalaza i mišljenja veštaka i utvrđenja visine troškova prevoza, što predstavlja bitne činjenice u pogledu iznosa naknade, činjenično stanje nije pravilno i potpuno utvrđeno, zbog čega je Vrhovni sud morao da ukine drugostepenu presudu, kao i odluku o troškovima postupka, jer isti zavise od uspeha tužioca u sporu.

Kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, Vrhovni sud je primenom člana 416. stav 2. ZPP, odlučio kao u izreci.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će, vodeći računa o primedbama iznetim u ovom rešenju, pravilnom primenom materijalnog prava doneti novu i na zakonu zasnovanu odluku.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković