Apelacioni sud u Nišu je, presudom Gž1 33/2019 od 09.06.2020. godine, stavom prvim izreke, potvrdio presudu Osnovnog suda u Nišu P1 1645/14 od 06.07.2018. godine u stavu drugom, trećem, četvrtom i petom izreke, a žalbu tužioca u tom delu odbio kao neosnovan. Stavom drugim izreke, preinačena je ista presuda u stavu šestom izreke, tako što je tužena obavezana da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 7.900,00 dinara.

Protiv potvrđujućeg dela pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravnosnažnu presudu, u pobijanom delu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11 ... 87/18), i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni povrede iz stava 1. tog člana Zakona, pred drugostepenim sudom, koje bi mogle da utiču na donošenje zakonite i pravilne odluke. Tužilac u reviziji ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP. Međutim, ta bitna povreda odredaba parničnog postupka nije razlog zbog kog revizija može da se izjavi, shodno odredbi člana 407. stav 2. tačka 2. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tužene bio u radnom odnosu na osnovu ugovora o radu broj .../... počev od 01.03.2011. godine, na radnom mestu ... ....-... .., na neodređeno vreme, sa punim radnim vremenom i ugovorenom zaradom od 16.500,00 dinara. Radni odnos mu je prestao, na njegov zahtev, dana 30.04.2012. godine, tako što je prethodno tužilac, dana 05.01.2012. godine, podneo pisani zahtev da mu radni odnos kod tužene prestane. Tužilac je prestao da dolazi na posao počev od 15.03.2012. godine a odjavljen je sa osiguranja dana 30.04.2012. godine. Veštačenjem je utvrđeno da dug tuženog tužiocu po osnovu neisplaćene, a obračunate zarade, iznosi 33.657,92 dinara, a da je za period od 01.03.2011. godine do 30.04.2012. godine, tužena izvršila uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, za tužioca. Tužbu sudu tužilac je podneo dana 04.07.2014. godine. Nije pružio dokaze o tome da je svoj auto upotrebljavao u službene svrhe, a imao je službeno vozilo.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tužba tužioca za utvrđenje da je bio u radnom odnosu kod tužene u periodu od 01.06.2010. godine do 01.03.2011. godine i od 30.04.2012. godine do 31.12.2012. godine, neblagovremena, imajući u vidu da je tužilac, dana 05.01.2012. godine, podneo pisani zahtev za prestanak radnog odnosa, te da mu je radni odnos prestao dana 30.04.2012. godine na osnovu rešenja o raskidu ugovora o radu od 20.03.2012. godine, pa kako je tužilac tužbu sudu podneo dana 04.07.2014. godine, sledi da je protekao rok propisan odredbom člana 195. stav 1. i 2. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br.24/05...32/13). U toj situaciji, tužena nije dužna da tužiocu uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje za period u kom tužilac nije bio u radnom odnosu. Pošto je veštačenjem utvrđeno da je tužena tužiocu uplatila doprinose za period važenja ugovora o radu (od 01.03.2011. godine do 30.04.2012. godine), sledi da je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tužena obaveže na tu činidbu neosnovan. Tužbeni zahtev tužioca za isplatu zarade za period od 01.06.2010. godine do 31.05.2011. godine je neosnovan, imajući u vidu da je to potraživanje zastarelo, shodno odredbi člana 196. Zakona o radu, kojom je propisano da sva novačna potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze. S tim u vezi, tužena se, u odgovoru na tužbu pozvala na zastarelost, a zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, shodno odredbi člana 360. stav 1. ZOO. Nakon prestanka radnog odnosa, tužilac nije radio kod tužene odnosno nije dolazio na posao počev od 15.03.2012. godine, pa nema ni pravo na isplatu zarade, pošto se zarada isplaćuje za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, shodno odredbi člana 106. Zakona o radu. Tužilac nije dokazao da je sopstveno vozilo koristio u službene svrhe, po nalogu, u ime i za račun tužene, a bio je dužan u smislu odredbe člana 231. stav 2. ZPP, pa su nižestepeni sudovi pravilno odbili njegov tužbeni zahtev za isplatu naknade po tom osnovu, u iznosu od 735.000,00 dinara sa pripadajućom kamatom.

Tužilac u reviziji ukazuje da su nižestepene odluke zasnovane na činjeničnom stanju koje je pogrešno i nepotpuno utvrđeno. To međutim, nije razlog za izjavljivanje revizije, imajući u vidu da revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, shodno odredbi člana 407. stav 2. ZPP, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. istog zakona, što ovde nije slučaj.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je doneo odluku kao u izreci primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić