Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog do donošenja rešenja tuženog od 29.12.2011. godine, kada mu je otkazan ugovor o radu zbog odbijanja da zaključi aneks ugovora o radu radi premeštaja na drugi odgovarajući posao. Ovo rešenje tuženog je poništeno pravnosnažnom sudskom odlukom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 485/12 od 29.04.2014. godine, a tužilac je vraćen na rad 01.02.2015. godine. U međuvremenu, nadležni Fond PIO je doneo rešenje kojim mu je utvrđeno pravo na srazmerni deo starosne penzije, koja mu je i isplaćivana počev od 30.12.2011. godine do vraćanja na rad. Predmet tužbenog zahteva u ovoj pravnoj stvari je isplata razlike u zaradi i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, za period od nezakonitog prestanka radnog odnosa do vraćanja na rad. Visina izgubljene zarade utvrđena je ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka, koji je dao više varijanti visine štete koju je tužilac trpeo u ovom periodu (bruto zarada prema zaradama uporednih radnika, neto zarada uporednih radnika sa minulim radom tužioca - sa i bez umanjenja za iznose penzija koje je tužilac primao u spornom periodu, izgubljena zarada prema Kolektivnom ugovoru i ugovora o radu tuženog, sa minulim radom - sa i bez umanjenja za iznose penzija koje je tužilac primao u spornom periodu).

Odlučujući o visini izgubljene zarade, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu po ovom osnovu plati 628.721,59 dinara, što predstavlja izgubljenu neto zaradu, obračunatu prema zaradama uporednih radnika, u koji je uračunat i minuli rad tužioca, sa umanjenjem za iznose penzija koje je tužilac primio u spornom periodu.

Pobijanom drugostepenom odlukom delimično je preinačena prvostepena presuda u odbijajućem delu, tako što je tuženi obavezan da tužiocu pored dosuđenih 628.721,59 dinara plati i razliku do traženih 2.089.338,90 dinara sa pripadajućom zakonskom kamatom, nalazeći da nije bilo osnova za umanjenje izgubljene zarade tužiocu za iznose penzija koji su mu isplaćeni u spornom periodu, s obzirom da to ne predstavlja primanja po osnovu rada u smislu člana 191. stav 3. Zakona o radu. Dosuđeni iznos od 2.089.338,90 dinara, prema nalazu sudskog veštaka, predstavlja izgubljenu zaradu prema Kolektivnom ugovoru i ugovoru o radu tuženog, u koji je uračunat minuli rad tužioca, ali bez umanjenja za iznose penzija koje je tužilac primio u periodu od 30.12.2011. do 01.02.2015. godine, odnosno u periodu od nezakonitog otkaza ugovora o radu do vraćanja na rad.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se revizijom tuženog osnovano ukazuje da je pobijana odluka zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Naime, primenom člana 191. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“ br.24/05, ... i 54/09, koji je u tom periodu bio na snazi), nužna pravna posledica nezakonitog prestanka radnog odnosa je reintegracija zaposlenog – ukoliko zaposleni postavi takav zahtev (stav 1.) i naknada štete u vidu izgubljene zarade, umanjene za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa (stav 3.). Pravilna primena navedene zakonske odredbe podrazumeva da je u slučaju nezakonitog otkaza, poslodavac u obavezi da zaposlenog vrati na rad (ukoliko zaposleni to zahteva), kao i da mu naknadi štetu u visini izgubljene zarade, koja podrazumeva iznose koje bi tužilac primio da nezakonitog otkaza nije bilo. To znači da zaposleni ima pravo na zaradu koju bi ostvario da nije bilo nezakonitog otkaza, pa je osnov za obračun zarada koju je on ostvarivao u momentu nezakonitog prestanka radnog odnosa (uz eventualna uvećanja ili smanjenja koja su u međuvremenu bila kod poslodavca na tom radnom mestu), ali i uz umanjenja koje je u istom preiodu ostvario po osnovu rada. Međutim, primanja po osnovu rada ne podrazumevaju samo faktički rad, kako to pogrešno zaključuje drugostepeni sud, već i penziju, kao primanje koje je ovde tužiocu priznato i isplaćeno na osnovu njegovog staža osiguranja, odnosno pravo ostvareno na osnovu rada u prethodnom periodu. Iz navedenog proizilazi da prilikom utvrđivanja visine štete u vidu izgubljene zarade, osnov za obračun visine štete ne mogu biti zarade uporednih radnika, već samo zarade koje bi tužilac primio u spornom periodu, umanjene za iznose penzija koje je primio u istom periodu.

Pored navedenog, iz do sada utvrđenog činjeničnog stanja, ne može se sa sigurnošću utvrditi šta je predstavljalo osnov za utvrđivanje visine štete koju je prihvatio drugostepeni sud. Naime, u pobijanoj odluci se navodi (kao i u nalazu sudskog veštaka) da osnov za obračun predstavlja Kolektivni ugovor i ugovor o radu tuženog, bez bližeg određenja da li se radi o ugovoru o radu koji je tuženi zaključio sa tužiocem ili sa uporednim radnikom (na koje se ukazuje u prethodnom delu nalaza sudskog veštaka, ali i nižestepenih odluka), ili ugovoru o radu zaključen sa zaposlenim za neko radno mesto za koje veštak ili sudovi nalaze da je odgovarajuće prema prethodnom radnom mestu tužioca.

Imajući ovo u vidu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijana odluka zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog čega je i činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, pa je primenom člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno kao u izreci.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će pravilnom primenom materijalnog prava doneti novu i zakonitu odluku, imajući pri tom u vidu primedbe iz ovog rešenja.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić