Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 679/24 od 20.03.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, drugom, četvrtom, petom i šestom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parnčnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23-drugi zakon) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tuženog prema Ugovoru o radu od 27.11.2017. godine, zasnovala radni odnos na neodređeno vreme, na radnom mestu .... u sektoru ..., počev od 31.12.1984. godine. Pobijanim rešenjem tužilji je otkazan ugovor o radu i prestao joj je radni odnos sa danom 12.12.2019. godine. Tužilji je stavljena na teret povreda radne obaveze iz člana 179. stav 2. tačka 1) Zakona o radu - nesavesno i nemarno izvršavanje radnih zadataka, jer je u poslednjih godinu dana samoinicijativno u više navrata u toku radnog vremena napuštala svoje radno mesto i izlazila iz prostorija poslodavca, a van vremena predviđenog kao pauza. Upozorenje u kome je opisana navedena povreda radne discipline tužilji je upućeno dana 31.10.2019. godine, ali joj nije uručeno. Tužilji je stavljena na teret i povreda iz člana 179. stav 3. tačka 8) Zakona o radu – nepoštovanje radne discipline, jer se na radnom mestu drsko ponašala, obraćala se direktoru i zaposlenima sa mnoštvom uvreda, pretnji i agresivnim ponašanjem, vikom i lupanjem vratima. Tuženi je dana 21.11.2019. godine sačinio upozorenje na postojanje drugog otkaznog razloga, koje je tužilji dostavljeno i na koje se tužilja izjasnila. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđena je visina neto zarada koje bi tužilja primila da je u utuženom periodu bila u radnom odnosu kod tuženog.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev tužilje i osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu od 12.12.2019. godine poništili. Ovo stoga što upozorenje od 31.10.2019. godine nije dostavljeno tužilji na način propisan članom 180. st. 1. i 2. Zakona o radu, čime je povređena propisana procedura otkaza. Takođe, u upozorenju od 21.11.2019. godine, koje se odnosi na drugi otkazni razlog, nisu konkretizovane pretnje i uvrede, opis događaja je uopšten, pa i tako naveden u upozorenju i rešenju ne odgovara opisu događaja iz iskaza svedoka.

Odredbom člana 180. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05... 75/14), propisano je da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. st. 2. i 3. ovog zakona, zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje osam dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja. Stavom 2. istog člana propisano je da je u upozorenju iz stava 1. ovog člana poslodavac dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koje ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje.

Odredbom člana 185. istog zakona, propisana je obaveza poslodavca da zaposlenom lično dostavi akt o otkazu ugovora o radu.

Odredbom člana 191. stav 1) istog zakona, propisano je da ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, na zahtev zaposlenog, odlučiće da se zaposleni vrati na rad, da mu se isplati naknada štete i uplate pripadajući doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio.

Vrhovni sud nalazi da se neosnovano revizijom tuženog ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Saglasno navedenom, kako je upozorenje deo procedure otkaza ugovora o radu, to ono ima značaj neophodne procesne pretpostavke za pravilnost i zakonitost rešenja o otkazu ugovora o radu, pa su i za dostavu upozorenja propisana pravila ličnog dostavljanja. Tuženi ne može doneti rešenje o otkazu ugovora o radu pre nego što omogući zaposlenom da se brani od navoda koji su mu stavljeni na teret. U konkretnom slučaju tužilji nije omogućeno da iznese svoju odbranu u pogledu prvog otkaznog razloga - člana 179. stav 2. tačka 1) Zakona o radu, pre donošenja otkaznog rešenja, imajući u vidu da joj dostavljeno upozorenje na postojanje ovog razloga za otkaz ugovora o radu. Pored toga, u pogledu drugog otkaznog razloga (navedenog u upozorenju od 21.11.2019. godine), izostala je i konkretizacija učinjene povrede radne discipline, na osnovu koje bi se mogle precizno identifikovati radnje navedene povrede koje su tužilji stavljene na teret i oceniti njihovo postojanje.

S obzirom na navedeno, po oceni Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je osporeno rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu od 12.12.2019. godine nezakonito. Za svoju ocenu sud je u pobijanoj presudi dao dovoljne i potpune razloge koje u svemu kao pravilne prihvata i Vrhovni sud.

Kako je tužilji nezakonito prestao radni odnos, pravilno je primenom člana 191. stav 1. Zakona o radu obavezan tuženi da tužilju vrati na rad, da joj isplati naknadu štete i uplati pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje za period u kome nije radila.

Vrhovni sud nije posebno razmatrao navode revizije koji se u pretežnom delu odnose na sprovedeni dokazni postupak i ocenu dokaza jer isti u smislu člana 407. stav 2. ZPP ne predstavljaju dozvoljen revizijski razlog, niti se istima dovodi u sumnju pravilnost primene materijalnog prava.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je našao da reviziju treba odbiti kao neosnovanu, pa je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tuženog odbijena kao neosnovana, u smislu člana 153. stav 1. ZPP, odbijen je i zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

S obzirom na to da odgovor tužilje na reviziju tuženog nije obavezan, odbijen je i zahtev tužilje za naknadu troškova odgovora na reviziju.

Predsednik veća – sudija

Jelena Ivanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković