Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1118/23 od 19.04.2023. godine stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u usvajajućem delu tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu po osnovu naknade štete zbog nezakonitog udaljenja sa rada i nezakonitog prestanka radnog odnosa isplati 2.359.246,46 dinara, i to 25.079,35 dinara po osnovu naknade štete zbog nezakonitog udaljenja sa rada za period od 17.11.2017. godine do 22.01.2018. godine i po osnovu naknade štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa za period od 23.01.2018. godine do 30.04.2022. godine pojedinačno opredeljene iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, kao i da u korist tužioca Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 17.11.2018. godine do 30.04.2022. godine na iznos neisplaćeni zarada uplati pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu naknadi troškove parničnog postupka od 186.192,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da naknadi tuženom troškove parničnog postupka od 70.500,00 dinara i troškove žalbenog postupka od 33.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je ocenio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je rešenjem od od 30.10.2017. godine raspoređen na radno mesto u upravi tuženog grada i određen mu je koeficijent 15.01 za utvrđivanje plate. Rešenjem tuženog od 17.11.2017. godine tužilac je ostao neraspoređen počev od 21.11.2017. godine sa razloga ukidanja uže organizacioni jedinice, usled donošenja novog Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji od 11.10.2017. godine i nepostojanja radnog mesta na koje može biti raspoređen u skladu sa stručnom spremom. Tužilac je protiv navedenog rešenja uložio žalbu žalbenoj komisiji koja je rešenjem istu odbila u celosti. Presudom Upravnog suda, Odeljenje u Novom Sadu br. U 812/2018 od 21.01.2021. godine uvažena je tužba tužioca, poništeno rešenje žalbene komisije i predmet vraćen tuženom organu na ponovno odlučivanje. Navedena presuda je postala pravnosnažna 21.01.2021. godine a izvršna 10.03.2021. godine. Žalbena komisija tuženog je 25.03.2021. godine donela novo rešenje kojim je odbijena u celosti žalba tužioca izjavljena protiv rešenja tuženog od 17.11.2017. godine. Rešenjem tuženog od 19.01.2018. godine tužiocu, koji je na osnovu rešenja od 17.11.2017. godine ostao neraspoređen, prestao je radni odnos po sili zakona otkazom 22.01.2018. godine, protekom roka od 2 meseca od konačnosti rešenja kojim je utvrđeno da je neraspoređen. Presudom Upravnog suda Odeljenje u Novom Sadu br. U 3932/18 od 26.06.2021. godine godine tužba tužioca je uvažena i poništeno rešenje tuženog od 19.01.2018. godine i predmet je vraćen tuženom organu na ponovno odlučivanje. Presuda je postala pravnosnažna 26.03.2021. godine i izvršna 07.05.2021. godine. Tuženi je 19.05.2021. godine doneo novo rešenje kojim je utvrđeno da je tužiocu, koji je ostao neraspoređen, prestao radni odnos po sili zakona otkazom od 22.01.2018. godine zbog prestanka potrebe za njegovim radom. Tužilac je protiv ovog rešenja podneo tužbu Upravnom sudu gde je u toku upravni spor.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnost stanja, prvostepeni sud je primenom člana 164. i 191. Zakona o radu usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu naknadi štetu nastalu za period od 17.11.2017. godine do 30.04.2022. godine, u visini utvrđenoj veštačenjem, uz uplatu pripadajućih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbi zahteva za nakandu štete nastalu za period od 17.11.2017. godine do 30.04.2022. godine pozivom na primenu člana 191. Zakona o radu, uz zaključak da ne postoji pravni osnova za obavezivanje tuženog na naknadu štete prema tužiocu, s obzirom na to da je rešenje od 19.01.2018. godine konačno i da je upravni spor povodom tog rešenja još u toku, te da je s toga status tužioca kao eventualno neraspoređenog službeika još uvek nerešen.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepena presuda doneta je pravilno primenom materijalnog prava.

Prema članu 191. stav 1. Zakona o radu pravo na naknadu štete pripada zaposlenom kome je, po odluci suda, radni odnos prestao bez pravnog osnova.

Prema Zakonu o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave ("Službeni glasnik RS", br. 21/2016,), službenik je zaposleno lice koje profesionalno obavlja stručne poslove iz nadležnosti autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave ili sa njima povezanih opštih pravnih poslova, informatičkih, materijalno-finansijskih, računovodstvenih i administrativnih poslova. Službenik je zaposleno lice na izvršilačkom radnom mestu kao i na radnom mestu službenika na položaju (član 3. stav 3. Zakona). Službeniku prestaje radni odnos po sili zakon ako je neraspoređen, a ne bude premešten na drugo radno mesto - narednog dana od proteka dva meseca otkad je postao neraspoređen (član 163. stav 1. tačka 3. Zakona); O tome da je službeniku prestao radni odnos po sili zakona poslodavac donosi rešenje kojim utvrđuje razlog zbog koga je radni odnos prestao i dan kad je radni odnos prestao. Protiv rešenja žalba nije dopuštena, ali može da se pokrene upravni spor (član 164. Zakona). Dakle, sledom iznetog, rešenje o prestanku radnog odnosa u navedenom slučaju je deklarativnog karaktera jer se njime utvrđuje samo razlog zbog koga je radni odnos prestao i dan kada je radni odnos prestao.

U konkretnom slučaju, rešenjem tuženog, koje je konačno u upravnom postupku, utvrđeno je da je tužiocu kao službeniku u gradskoj upravi tuženog, koji je ostao neraspoređen, prestao radni odnos po sili zakona 22.01.2018. godine, zbog prestanka potrebe za njegovim radom. S obzirom da je reč o deklaratornom rešenju kojim je tužiocu radni odnos prestao po sili zakona jer su se za to stekli zakonski uslovi, pri čemu prema rezultatima dokaznog postupka sledi da isto nije pravnosnažno proglašeno nezakonitim već da je pitanje zakonitosti tog rešenja predmet upravnog spora koji je u toku, to i po oceni Vrhovnog suda nisu ispunjeni zakonski uslovi za obavezivanje tuženog na naknadu štete i uplatu doprinosa tužiocu primenom člana 191. Zakona o radu.

U smislu iznetog vođenje upravnog spora povodom navedenog rešenja, koji je u toku, kao ni prethodno vođeni upravni sporovi u kojima je upravni sud poništavao doneta rešenja kao upravne akte i vraćao ih organu tužene na ponovno odlučivanje radi otklanjanja učinjenih povreda pravila upravnog postupka, samo za sebe ne može dovesti do prava tužioca na naknadu štete po traženom osnovu i vraćanju na rad, jer takav osnov za tužioca, pri navedenim okolnostima, nije nastao. Sa navedenih razloga, drugostepeni sud je pravilno odbio kao neosnovan tužbeni zahtev, pa su suprotni navodi revizije neosnovani.

Iz navedenih razloga primenom člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković