Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2945/19 od 09.01.2020. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Požarevcu P1 406/17 od 23.05.2019. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da tužiocu solidarno naknade troškove žalbenog postupka, kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je, s pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku, blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi „Železnice Srbije“ AD je podneo odgovor na reviziju.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18 – u daljem tekstu ZPP) propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako Vrhovni kasacioni sud oceni da je potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačiti sudsku praksu ili dati novo tumačenje prava (posebna revizija). Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije ceni Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Postupajući na osnovu navedene zakonske odredbe Vrhovni kasacioni sud je, imajući u vidu različitu praksu apelacionih sudova u istoj činjenično-pravnoj situaciji, ali i praksu Vrhovnog kasacionog suda u ovoj vrsti sporova, dozvolio odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca i odlučio kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je do 31.08.2015. godine bio u radnom odnosu kod tuženog „Železnice Srbije“ AD, a na osnovu aneksa ugovora o radu od 01.09.2015. godine, u radnom odnosu kod tuženog „Infrastruktura železnice Srbije“ AD, nastalog statusnom promenom izdvajanja uz osnivanje više privrednih društava. Kolektivnim ugovorom tuženog „Železnice Srbije“ AD od 30.11.2002. godine sa Aneksom od 26.07.2006. godine predviđeno je da je u vrednost jednog radnog časa za obračun i isplatu zarade (za period januar - jun 2006. godine u iznosu od 53,50 dinara i za period jul-decembar 2006. godine u iznosu od 56,00 dinara) uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas. Isto je predviđeno Kolektivnim ugovorom tuženog „Železnice Srbije“ AD od 24.03.2015. godine, usvojenog nakon statusnih promena tog privrednog društva, koji se primenjuje i na zaposlene preuzete kod tuženog „Infrastruktura železnice Srbije“ AD. Iz obračunskih lista ne može se utvrditi da li je u vrednost jednog radnog časa sadržan i iznos troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili oba (alternativno spojena) tužbena zahteva. Po shvatanju sudova, slobodnom voljom učesnika kolektivnog pregovaranja, Aneksom kolektivnog ugovora iz 2006. godine i Kolektivnim ugovorom iz 2015. godine ugovoreno je da je naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora uključena u vrednost jednog radnog časa, odnosno u osnovnu zaradu tužioca, zbog čega tužbeni zahtev za isplatu ovih naknada nije osnovan, a činjenica da njihova visina nije nominalno izražena ne znači da su tuženi uskratili pravo tužiocu na ove naknade.

Revizijom tužioca, po shvatanju Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačke 5. i 6), koje moraju biti iskazane u obračunskim listama zaposlenih. Poslodavcu je ostavljena mogućnost da svojom odlukom odredi visinu tih naknada, ali ona mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto.

Aneksom kolektivnog ugovora tuženog („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 4/06), odredbom člana 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora tako što je predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanje za ishranu u toku rada i primanje za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbom člana 5. stav 1. Aneksa izmenjena je odredba člana 61. Kolektivnog ugovora, tako što je određena vrednost radnog časa za obračun i isplatu zarade za period januar - jun i jul - septembar 2006. godine, a stavom 6. istog člana propisano je da je u vrednost jednog radnog časa uključena i vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za godišnji odmor, svedena na jedan radni čas.

Iz ovakvog određenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer isti nisu iskazani u nominalnim iznosima. Tuženi tokom postupka nije dostavio sudu odluku o visini ovih naknada, kao ni sudskom veštaku radi izrade nalaza i mišljenja, iz čega se može osnovano zaključiti da takvu odluku nije ni doneo. To ne isključuje pravo tužioca na isplatu ovih naknada, a ne može se prihvatiti da su tužiocu ove naknade isplaćene kroz visinu cene rada, s`obzirom da se tuženi nije izjasnio o njihovoj visini, niti je iznos naknade za regres i troškova za ishranu u toku rada nominalno iskazao u platnoj listi tužioca, kako je to predviđeno Zakonom o radu. Stoga se može zaključiti da je tuženi, u pogledu isplate spornih naknada, zakonske odredbe primenjivao na štetu tužioca.

Iz navedenih razloga, presude nižestepenih sudova su morale biti ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovljenom suđenju prvostepeni sud će, imajući u vidu da Aneks Kolektivnog ugovora tuženog iz 2006. godine i kolektivni ugovor iz 2015. godine ne sadrži konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu spornih naknada, odlučiti o pravu tužioca na njihovu isplatu i visini koja je utvrđena veštačenjem u dve varijante, prema parametrima iz ranijeg Kolektivnog ugovora tuženog, odnosno Opšteg kolektivnog ugovora.

Zbog ukidanja odluke o glavnoj stvari, ukinuta je i odluka o troškovima postupka kao sporednom potraživanju.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić