Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je radni odnos kod tužene prestao rešenjem tužene od 17.1.2011. godine o otkazu ugovora o radu od 18.2.2008. godine, jer je njegovo dotadašnje radno mesto - viši saradnik za faktoring, kao i celo odeljenje za faktoring, bilo ukinuto. Navedeno rešenje o otkazu poništeno je i tužena je obavezana pravnosnažnom presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 br. 387/15 od 25.5.2016. godine (potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3149/16 od 07.12.2016. godine) da vrati tužioca na rad. U postupku vraćanja na rad tužilac je sa tuženom zaključio aneks ugovora o radu od 1.2.2017. godine, koji je poništen pravnosnažnom presudom istog prvostepenog suda P1 222/17 od 3.5.2018. godine (potvrđena presudom Gž1 2961/18 od 15.3.2019. godine). Zatim je tužena, u daljem toku postupka vraćanja tužioca na rad, uputila tužiocu ponudu od 6.5.2021. godine za zaključenje aneksa ugovora o radu (zajedno sa tekstom aneksa), u kojima je navedeno da se u skladu sa presudom od 25.5.2016. godine, tužilac raspoređuje na upražnjeno radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima i da mu je ponuđen premeštaj na radno mesto asistent saradnika za odnose sa klijentima u okviru regionalnog odeljenja za poslove sa privredom, koji su utvrđeni Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova. Iako tužilac nije potpisao navedeni aneks ugovora o radu i nakon toga nije dolazio na posao, tuženi je 10.05.2021. godine prijavio tužioca na obavezno socijalno osiguranje i isplaćivao mu zaradu sve do 15.04.2022. godine.

Osporenim rešenjem tužene od 08.04.2022. godine, tužiocu je otkazan (sa 15.04.2022. godine) ugovor o radu od 18.2.2008. godine sa pripadajućim aneksima na radnom mestu asistent saradnik za odnose sa klijentima, iz razloga učinjenih povreda radne obaveze i radne discipline propisanih odredbama Zakona o radu iz člana 179. stav 2. tačka 5. (izvršenje druge povrede radne obaveze utvrđene opštim aktom, odnosno ugovorom o radu) i stav 3. tačka 2. (odbijanje zaključenja aneksa ugovora u smislu člana 171. stav 1. tač. 1-5. ovog zakona) i tačka 8. (nepoštovanje radne discipline propisane aktom poslodavca, odnosno ponašanja takvog da ne može da nastavi rad kod poslodavca), kao i Pravilnika o radu tužene iz člana 141. stav 3. tačka 2. (nedostavljanje potvrde o privremenoj sprečenosti za rad), člana 142. stav 1. tačka 10. (neopravdan izostanak sa posla do tri radna dana) i člana 143. stav 1. tačka 7. (neprijavljivanje bolovanja bez opravdanih razloga u roku od 24 časa neposrednom rukovodiocu ili ovlašćenom radniku). U obrazloženju rešenja je navedeno da su tužiocu dostavljeni aneks i ponuda za zaključenje aneksa broj .. od 6.5.2021. godine, da je tužilac 10.5.2021. godine prijavljen na obavezno socijalno osiguranje i da od tada prima zaradu u punom iznosu definisanu članom 4. predmetnog aneksa, te da su se stekli uslovi za otkaz jer se tužilac, do donošenja rešenja o otkazu, nije javio na rad.

Pre donošenja osporenog rešenja, tuženi je tužiocu dostavio upozorenje od 31.03.2022. godine o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu i činjenica koje ukazuju na to da su se stekli osnovi za davanje otkaza koji su navedeni i u osporenom rešenju o otkazu ugovora o radu. Tužilac je osporio navode iz upozorenja pisanim putem.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, imajući u vidu da tužilac nije prihvatio ponudu tuženog da bude raspoređen na radno mesto asistent saradnik za odnose sa klijentima koje mu je tuženi ponudio u postupku vraćanja na rad, prvostepeni sud je zaključio da je tužilac ostao neraspoređen i da je tuženi trebalo, ako već nije hteo da otkaže tužiocu ugovor o radu na osnovu člana 179. stav 5. tačka 2. Zakona o radu, da ponudi tužiocu drugo odgovarajuće radno mesto, a ne da mu stavi na teret nedolazak na rad na radno mesto asistent saradnika za odnose sa klijentima, zbog čega je usvojio tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu. Prema obrazloženju prvostepene presude, tužiocu je neosnovano stavljen na teret nedolazak na rad na radno mesto asistent saradnika za odnose sa klijentima, na koje nije bio raspoređen, jer nije potpisao ponuđeni aneks, zbog čega je osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu nezakonito.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu presudu i odbio tužbeni zahtev za poništaj osporenog rešenja o otkazu, nalazeći da je tuženi u postupku izvršenja pravnosnažne presude izvršio reintegraciju tužioca na rad, da je tužilac bio prijavljen na obavezno socijalno osiguranje i da je primao zaradu u punom iznosu, pa je stoga bio u radnom odnosu i imao obavezu da dolazi na rad, što nije činio, niti je dokazao da je u spornom periodu bio sprečen da dolazi na rad. Kod navedenog, drugostepeni sud nalazi da je tuženi pravilno otkazao ugovor o radu tužioca zbog neopravdanog nedolaska na rad, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilna je odluka drugostepenog suda.

Poslodavac može da otkaže ugovor o radu, u skladu sa odredbama člana 179. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05...95/18), zaposlenom koji svojom krivicom učini drugu povredu radne obaveze (osim onih navedenih u tač. 1. - 4. istog stava) utvrđenu opštim aktom, odnosno ugovorom o radu (stav 2. tačka 5), ako ne dostavi potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad u smislu člana 103. ovog zakona (stav 3. tačka 2), kao i ako ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca (stav 3. tačka 8).

Prema Pravilniku o radu tužene važećem u vreme donošenja osporenog rešenja, povredu radne obaveze predstavljalo je i nedostavljanje potvrde o privremenoj sprečenosti za rad (člana 141. stav 3. tačka 2), neopravdan izostanak sa posla do tri radna dana (član 142. stav 1. tačka 10) i neprijavljivanje bolovanja bez opravdanih razloga u roku od 24 časa neposrednom rukovodiocu ili ovlašćenom radniku (član 143. stav 1. tačka 7).

Poštovanje radne discipline podrazumeva najpre obavezu zaposlenog da dolazi redovno na posao, da poštuje organizaciju rada, što podrazumeva obavezu poštovanja radnog vremena, savesnog, blagovremenog i odgovornog obavljanja poslova svog radnog mesta, i primereno ponašanje na radu i u vezi sa radom, koje uključuje pristojno i sa uvažavanjem ophođenje kako prema poslodavcu tako i prema ostalim zaposlenima.

U konkretnom slučaju, među strankama nije bilo sporno, a to proizlazi i iz dokaza u spisima, da je radi vraćanja na rad tužilac protiv tuženog pokrenuo postupak izvršenja na osnovu pravnosnažne presude od 25.5.2016. godine (u predmetu istog prvostepenog suda I 249/17) i da je taj izvršni postupak, u delu za vraćanje na rad, obustavljen pravnosnažnim rešenjem od 23.07.2021. godine (potvrđeno rešenjem Višeg suda Gž1 4121/21 od 16.12.2021. godine), jer je sud zaključio da je tužena, uprkos tome što tužilac nije ni odbio ni prihvatio ponudu, niti potpisao aneks, faktički reintegrisala tužioca time što mu je ponudila premeštaj na posao koji u svemu odgovara vrsti posla koju je obavljao i stepenu njegove stručne spreme, što ga je prijavila na obavezno socijalno osiguranje, obračunala mu platu i isplaćuje mu je i da, s tim u vezi, nije bio dužna da donosi zasebno formalno rešenje o vraćanju zaposlenog na rad, a istog stava je bio i inspektor rada kada je odbacio zahtev tužioca (rešenje od 03.06.2022. godine) da ispita na osnovu kog akta je tužena podnela prijavu tužioca na obavezno socijalno osiguranje.

Vraćanje zaposlenog na rad po pravnosnažnoj sudskoj odluci, kao i njegovo raspoređivanje na određene poslove, shodno članu 383. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, podrazumeva da je zaposleni počeo da radi na odgovarajućim poslovima, odnosno da mu je to omogućeno, pa i kada je zaposleni odbio da radi, pri čemu poslodavac nije u obavezi da donese formalno rešenje o vraćanju zaposlenog na rad. U konkretnom slučaju, tužena je ponuđenim aneksom ugovora o radu od 06.05.2021. godine rasporedila tužioca na radno mesto koje odgovara stepenu i vrsti njegove stručne spreme i njegovom znanju i sposobnostima, prijavila ga na obavezno socijalno osiguranje i isplaćivala mu zaradu, čime je tužiocu omogućila povratak na rad i integrisala ga. Zbog toga je tužilac je bio u obavezi da dolazi na rad i da izvršava radne zadatke, pa kako to nije činio, povredio je svoju radnu obavezu da savesno i marljivo obavlja rad i poštuje radnu disciplinu, jer neopravdano izostajao sa posla a nije dostavio potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad, niti je prijavio eventualno bolovanje bez opravdanih razloga.

Protivno navodima revizije, okolnost da tužilac nije prihvatio ponuđeni aneks ugovora ne znači da mu tužena nije omogućila da radi. Naprotiv, tužena mu je ne samo ponudila zaključenje aneksa ugovora o radu na radnom mestu asistenta saradnika za odnose sa klijentima u okviru regionalnog odeljenja za poslove sa privredom koje odgovara stepenu i vrsti tužiočeve stručne spreme, već ga je i prijavila na obavezno socijalno osiguranje i isplaćivala mu platu, iz čega sledi da je ona tužiocu omogućila povratak na rad i reintegrisala ga.

Neosnovani su navodi revizije da tužilac nije bio u obavezi da stupi na rad jer nije potpisao ponuđeni aneks ugovora o radu niti je obavešten o danu, času i mestu vraćanja na rad. Odnos između radnika i poslodavca uređen je posebnim zakonom zato što je radnik slabija ugovorna strana, pa bi bilo nepravično kada bi se na ugovor o radu primenjivala u potpunosti sva pravila obligacionog prava koja podrazumevaju ravnopravnost ugovornih strana. Međutim, Zakon o radu ne isključuje primenu pravila sadržanih u Zakonu o obligacionim odnosima, naročito u pogledu onih pitanja koja on sam ne uređuje i na koja se zbog toga primenjuju odredbe Zakona o obligacionim odnosima, kako je to propisano članom 23. tog zakona, kao što je dužnost strana da se u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa pridržavaju načela savesnosti i poštenja (član 12) i zabrana vršenja prava iz obligacionih odnosa protivno cilju zbog koga je ono zakonom ustanovljeno ili priznato (član 13). U konkretnim okolnostima, kada je već bio prijavljen na obavezno socijalno osiguranje i uredno primao platu, nevezano od toga što nije bio obavešten o danu, času i mestu vraćanja na rad (jer nije potpisao ponuđeni aneks ugovora o radu), načela savesnosti i poštenja i zabrane zloupotrebe prava nalagala su dužnost tužiocu da se raspita o svemu navedenom, pismeno ili neposrednim javljanjem na rad, bilo tamo gde je radio pre otkaza, bilo u sedištu tužene, što on međutim nije učinio, pozivajući sa na okolnost da nije potpisao aneks čije mu je zaključenje ponuđeno u postupku vraćanja na rad. Ponašanje kojim je tužilac zloupotrebio pravo koje ima svaki zaposleni da ne prihvati izmenu ugovorenih uslova rada iskoristivši ga kao osnov za izbegavanje osnovnih obaveza iz radnog odnosa (dolazak na rad i izvršavanje poslova) ne može se zameriti kao nezakonito onom poslodavcu koji je preduzeo sve što je bilo potrebno da postupi u skladu sa sudskom odlukom i tužioca vrati na rad, kao što je to u konkretnom slučaju preduzela tužena.

Imajući u vidu da je u konkretnom slučaju utvrđeno da je tužiocu bilo omogućeno vraćanje na rad, da je on bio prijavljen na obavezno socijalno osiguranje i primao zaradu, a da uprkos tome tužilac nije dolazio na rad a izostanak sa rada nije pravdao, pravilno je drugostepeni sud zaključio da su se u radnjama tužioca stekla obeležja nepoštovanja radne discipline propisane članom 179. stav 2. tačka 5. i stav 3. tačke 2. i 8. Zakona o radu i da mu je zakonito otkazan ugovor o radu, nezavisno od činjenice što tužilac nije prihvatio ponuđeni aneks ugovora o radu.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane odluke, budući da je drugostepena presuda doneta pravilnom primenom materijalnog prava, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković