Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3371/19 od 18.12.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Kragujevcu P1 109/18 od 31.05.2019. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu žalbenih troškova.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je, na osnovu člana 404. ZPP, blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Prema navedenoj odredbi, revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako Vrhovni kasacioni sud oceni da je potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačiti sudsku praksu ili dati novo tumačenje prava (posebna revizija).

Imajući u vidu različitu praksu apelacionih sudova u ovoj vrsti spora, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca, zbog čega je odlučio kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiočeva revizija osnovana.

Tužilac je podnetom tužbom tražio da se tuženi obavežu na solidarnu isplatu troškova ishrane u toku rada u periodu od 17.01.2015. godine do 17.01.2018. godine i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2015., 2016. i 2017. godinu.

Nižestepeni sudovi su odbili (eventualno spojene) tužbene zahteve. Po nalaženju sudova, slobodnom voljom učesnika kolektivnog pregovaranja – Aneksom kolektivnog ugovora iz 2006. godine i Kolektivnim ugovorom iz 2015. godine, ugovoreno je da je naknada troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora uključena u vrednost jednog radnog časa, odnosno u osnovnu zaradu tužioca. Zbog toga, po stanovištu nižestepenih sudova, tužbeni zahtev za isplatu spornih naknada nije osnovan, pri čemu činjenica da njihova visina nije nominalno izražena ne znači da su tuženi uskratili tužiocu pravo na ove naknade.

Revizijom tužioca, po shvatanju Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačke 5. i 6.), koje moraju biti iskazane u obračunskim listama. Poslodavcu je ostavljena mogućnost da svojom odlukom odredi visinu tih naknada, ali one moraju biti određene linearno za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto.

Aneksom kolektivnog ugovora tuženog („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 4/06), odredbom člana 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora tako što je predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbom člana 5. stav 1. tog Aneksa izmenjen je član 61. Kolektivnog ugovora tako što je određena vrednost radnog časa za obračun i isplatu zarade za periode januar – jun i jul – decembar 2006. godine, a stavom 6. istog člana predviđeno da je u vrednost jednog radnog časa uključena i vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora, svedena na jedan radni čas.

Iz ovakvog određenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora jer isti nisu iskazani u nominalnim iznosima. Tuženi tokom postupka nisu dostavili sudu odluku o visini ovih naknada, a to nisu učinili ni sudskom veštaku radi izrade nalaza i mišljenja, iz čega se može osnovano zaključiti da takvu odluku nisu ni doneli. To, međutim, ne isključuje pravo tužioca na isplatu ovih naknada, a ne može se prihvatiti da su tužiocu ove naknade isplaćene kroz visinu cene rada, s obzirom da se tuženi nisu izjasnili o njihovoj visini, niti je iznos naknade za regres i troškove ishrane u toku rada nominalno iskazan u platnoj listi tužioca, kako je to predviđeno Zakonom o radu. Zato se može zaključiti da je tuženi, u pogledu isplate spornih naknada, zakonske odredbe primenjivao na štetu tužioca.

Iz navedenih razloga, presude nižestepenih sudova su morale biti ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovljenom suđenju prvostepeni sud će, imajući izloženo u vidu – da Aneks kolektivnog ugovora tuženog ne sadrži konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu spornih naknada, o pravu tužioca na isplatu tih naknada i njihovoj visini odlučiti na osnovu rezultata dokaznog postupka, pri čemu će oceniti postojanje solidarne obaveze tuženog AD „Železnice Srbije“ nakon izvršene statusne promene i preuzimanja tužioca na rad kod tuženog AD „Infrastruktura železnice Srbije“.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka jer zavisi od konačnog ishoda spora.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić