Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1202/24 od 16.01.2025. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1214/23 od 19.10.2023. godine u usvajajućem delu stava prvog, stava drugog i trećeg izreke. Stavom drugim izreke, ukinuta je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1214/23 od 19.10.2023. godine u preostalom delu stava prvog izreke koja se odnosi na iznose umanjenja naknade štete u visini izgubljene zarade za iznos ocenjenih prihoda od nego dobiti tužiljine preduzetničke radnje. Stavom trećim izreke obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove postupka po žalbi u iznosu od 187.000,00 dinara u roku od 15 dana od prijema prepisa presude. Stavom četvrtim izreke odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova po žalbi.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja s pozivom na odredbu član 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužilja je dostavila odgovor na reviziju.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – Posebna revizija je, prema odredbama člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23; u daljem tekstu: ZPP), u vezi s odredbom člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 10/23), izuzetno pravno sredstvo koje se, zbog pogrešne primene materijalnog prava, može izjaviti protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, o kome odlučuje Vrhovni sud, ceneći da li postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanjem sudske prakse ili novim tumačenjem prava.

Po oceni Vrhovnog suda, posebna revizija tužene u ovom sporu je dozvoljena radi ujednačavanja sudske prakse u pogledu odlučivanja o tužbenim zahtevima za naknadu štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, a u vezi sličnog činjeničnog stanja zbog čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da je revizija tužene delimično osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u stalnom radnom odnosu kod tužene. Rešenjem od 26.07.2012. godine tužilji je otkazan ugovor o radu. Pravnosnažnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 13646/12 od 30.04.2015. godine je poništeno kao nezakonito rešenje pravnog prethodnika tuženog kojim je tužilji otkazan ugovor o radu zbog tehničkih, ekonomskih i organizacionih promena. Tužilja je od 17.12.2012. godine registrovala preduzetničku radnju „AA“ – preduzetnik apoteka BB, apoteka u ... i po tom osnovu prema bilansu uspeha ostvarivala je određenu neto dobit tokom 2014, 2015, 2016. i 2017. godine. Veštačenjem od strane veštaka ekonomsko – finansijske struke putem uporednog radnika utvrđeno je koliko bi tužilja zarađivala na radnom mestu gde je radila kod tuženog zbog nezakonitog otkaza. U pogledu vremena kada je otvorila apoteku, izvršen je obračun zarade koju je tužilja primala preko svoje apoteke pa je veštačenje obavljeno na taj način što je uzeto koliki je neto prihod ostvarila naznačena apoteka – preduzetnička radnja „AA“ – preduzetnik apoteka BB, pa je taj iznos ostvarene dobiti umanjen za 50% od ukupnog iznosa koliko bi tužilja primila da nije dobila nezakoniti otkaz za 2014, 2015, 2016. i 2017. godinu.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je polazeći od odredbe člana 164. i člana 191. Zakona o radu usvojio tužbeni zahtev tužilje, obavezao tuženu na isplatu izgubljene zarade za sporni period s tim što je naznačio da se dosuđeni iznosi zaključno sa decembrom mesecom 2018. godine umanjuju na ime ostvarenih prihoda po osnovu rada nakon prestanka radnog odnosa za 2014. do 2017. godinu, zaključno sa 31.12.2017. godine. Obavezao je tuženu da nadležnim fondovima za račun tužilje uplati pripadajuće doprinose i tužilji priznao troškove u visini od 773.225,00 dinara.

Drugostepeni sud je prihvatio pravnu argumentaciju prvostepenog suda u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva tužilje a za period od 26.07.2012. zaključno sa decembrom 2018. godine. Ukinuo je prvostepenu presudu u stavu prvom izreke prvostepene presude vezano za umanjenje za iznos ostvaren na ime prihoda po osnovu rada a od neto dobiti tužiljine preduzetničke radnje nalazeći da za taj deo tužilja nije podnela zahtev za umanjenje štete koju je potraživala prema tuženoj i da tužena nije istakla prigovor kompezacije pa je u tom deo presudu ukinuo. Shodno tako donetoj odluci odlučio je o troškovima postupka.

Po oceni Vrhovnog suda za period od decembra 2014. godine (od kada je tužilja registrovala preduzetničku radnju), sudovi su pošli od pogrešne primene materijalnog prava što je za posledicu imalo nepotpuno utvrđeno činjenično stanje što je u tom delu ishodovalo donošenje nepravilne odluke. Tužilja je (17.12.2014. godine) registrovala preduzetničku radnju i poslovanjem radnje ostvarivala određenu zaradu čime je umanjivala štetu zbog nezakonitog otkaza. Shodno tome, za taj period visina štete treba da bude umanjena za ostvarenu zaradu tužilje po tom osnovu. Međutim, veštačenjem je primenjena pogrešna metodologija obračuna te zarade za koji iznos bi bila umanjena šteta na ime izgubljene zarade tužilje. Ne može se taj obračun izvršiti kroz utvrđenje dobiti radnje i procentualno umanjenje iste za 50%. Tužilja je u toj radnji ostvarivala zaradu. Prilikom isplate zarade uplaćivani su doprinosi što je sve evidentirano u fondu PIO u obrascu M-4 (sada M-8). Preko procenta uplate doprinosa veštačenjem se može utvrditi koliku je zaradu ostvarivala tužilja u tom periodu i koji iznos bi bio osnov za umanjenje štete. Pri tome, mora se voditi računa da tužilja ima pravo na nakadu štete zbog izgubljene zarade do momenta kada je presuda o poništaju rešenja o otkazu postala pravnosnažna (presuda P1 3646/12 od 30.04.2015. godine) a to je 07.12.2017. godine.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će imati u vidu primedbe Vrhovnog suda, po istima postupiti i nakon pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja i ocene istog, doneće zakonitu odluku u pogledu ovog dela zahteva tužilje.

Primenom člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu 2. izreke.

U odnosu na potraživanje tužilje za period od 26.07.2012. godine pa do 17.12.2014. godine po oceni Vrhovnog suda pravilno je od nižestepenih sudova zaključeno da tužilja ima pravo na naknadu štete zbog nezakonitog otkaza a na osnovu člana 164 i čl. 191. Zakona o radu. Veštačenjem je utvrđena visina štete zbog izgubljene zarade a za period od 26.07.2012. godine do decembra 2014. godine. Rešenje o otkazu je poništeno kao nezakonito pa shodno citiranim propisima Zakona o radu tužilja ima pravo na naknadu zarade sve do perioda dok nije samostalno otvorila apoteku i to u smislu zarade koju bi osvarila da je bila zaposlena kod tuženog. Stoga su navodi revizije tužene u tom delu neosnovani. Naknada koja je tužilji priznata po osnovu nevraćanja na rad je drugi vid naknade – po drugom osnovu koji je nezavisan od osnova za naknadu štete zbog izgubljene zarade pa se navodi iz revizije tužene u tom delu ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Shodno tome, na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u stavu 3. izreke.

Tužilji nisu priznati troškovi revizijskog postupka jer odogvor na reviziju nije obavezan.

Predsednik veća – sudija,

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković