Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/2014, 87/2018, 18/2020, u daljem tekstu: ZPP), za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj, imajući u vidu različitu praksu apelacionih sudova u istoj činjenično-pravnoj situaciji i praksu Vrhovnog kasacionog suda u ovoj vrsti sporova.

Zbog toga je na osnovu člana 404. ZPP odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o osnovanosti revizije, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je bio u radnom odnosu kod AD „Železnice Srbije“ Beograd, a nakon statusnih promena je zaključio Aneks ugovora sa tuženim. Veštačenjem je obračunata visina naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, primenom parametara iz Kolektivnog ugovora prvotuženog („Službeni glasnik RS“ br.37/95, 7/00), u situaciji kada nema drugih pokazatelja o visini i isplati ovih troškova.

Nižestepenim odlukama je odbijen tužbeni zahtev za isplatu naknade regresa za godišnji odmor, kao i naknade na ime troškova ishrane u toku rada, uz zaključak sudova da su ovi troškovi tužiocu isplaćeni pravilno, kroz cenu rada, a prema opštim aktima tuženih.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda osnovano se revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, zbog čega je činjenično stanje na kome su zasnovane nižestepene presude ostalo nepotpuno utvrđeno.

Zakonom o radu propisano je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom, a Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu (“Službeni glasnik RS” br.61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, ponovo je propisano i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 1, 5. i 6.), a mora biti iskazana u obračunskoj listi za sve zaposlene. Počev od 01.01.2006. godine poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktima o raspodeli zarade mogu ugovoriti manji ili veći iznos regresa i toplog obroka, od onoga koji je predviđen Opštim kolektivnim ugovorom i Zakonom o radu, ali samo ukoliko su doneli Odluku kojom su predvideli visinu regresa i toplog obroka. Međutim, u konkretnom slučaju tuženi u toku postupka nisu dostavili takvu odluku sudu, kao ni sudskom veštaku radi izrade nalaza i mišljenja, iz čega se osnovano može zaključiti da ista nije ni doneta. Pri tom, visina troškova na ime regresa za godišnji odmor i na ime troškova ishrane u toku rada, mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. Imajući ovo u vidu, ne mogu se prihvatiti ni navodi tuženih, kao ni zaključak drugostepenog suda, da su zaposlenima, pa i tužilji, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da tuženi nisu mogli da se izjasne o njihovoj visini, niti je iznos naknade za regres i topli obrok iskazan u platnoj listi zaposlenih (pa i tužilje), kako je to propisano članom 105. stav 1. i članom 121. stav 1. Zakona o radu. Na osnovu iznetog, proizlazi zaključak da su tuženi, u pogledu isplate navedenih naknada, citirane zakonske odredbe primenjivali na štetu tužioca.

Kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 2. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi činjenično stanje, imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, a potom o zahtevu za naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Pored navedenog, nižestepenim odlukama je odbijen, kao neosnovan, i „alternativni“ tužbeni zahtev.

Prema članu 197. stav 2. ZPP tužilac može dva ili više tužbenih zahteva u međusobnoj vezi da istakne u jednoj tužbi, na taj način da sud usvoji sledeći od tih zahteva, ako nađe da prethodni zahtev nije osnovan (eventualno spajanje tužbenih zahteva). Iz naveenog proizlazi da tužilac ne može istaći tzv. „alternativni“ tužbeni zahtev kojim traži da sud obaveže tuženog na plaćanje većeg ili manjeg novčanog iznosa.

Alternativne obaveze, fakultativne obaveze i fakultativna potraživanja su materijalno - pravni pojmovi i njima nema mesta u zahtevu tužbe. U situaciji kada tužilac istakne eventualni zahtev onda prvostepeni sud mora odlučiti o primarnom zahtevu. Ako ga usvaja, onda je sekundarni (eventualni) i svaki dalji zahtev bespredmetan. Ako sud usvoji sekundarni (eventualni) ili neki sledeći zahtev, onda to obavezno znači odbijanje svih prethodnih zahteva.

U predmetnoj parnici sporna je visina štete. Tužilac nema više zahteva, on traži samo štetu na ime naknade za topli obrok i za regres. Različiti metodi za obračun visine štete znače različite novčane iznose kao rezultat obračuna, ali i dalje postoji samo jedan zahtev u materijalno - pravnom smislu i tom zahtevu tužilac treba da usaglasi zahtev u procesno - pravnom pogledu, o čemu će prvostepeni sud u nastavku postupka takođe voditi računa.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić