Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2188/23 od 01.03.2024. godine, ispravljenom i dopunjenom rešenjem istog suda Gž12188/23 od 21.08.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca (omaškom izostavljeno i žalba tužene) i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom i trećem izreke i u delu stava drugog izreke, kojim je odbijen tužbeni zahtev za naknadu izgubljene zarade na građevinskim poslovima. Stavom drugim izreke, prvostepena presuda je preinačena u preostalom delu stava drugog izreke, u pobijanom delu stava četvrtog izreke i u stavu petom izreke, tako što je delimično usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu, na ime naknade materijalne štete, pored iznosa dosuđenih stavom prvim izreke prvostepene presude, na ime izgubljene zarade na poljoprivrednom imanju isplati još 14.063,00 dinara i na ime troškova prevoza radi odlaska na lečenje još 510,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 12.04.2023. godine do isplate, dok je preko dosuđenih, a traženih iznosa tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan i to na ime izgubljene zarade na poljoprivrednom imanju za iznos od 94.768,00 dinara i na ime troškova prevoza radi odlaska na lečenje za iznos od 510,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, delimično usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati pored iznosa dosuđenih stavom trećim izreke prvostepene presude na ime pretrpljenog straha još 90.000,00 dinara, fizičkih bolova još 30.000,00 dinara, na ime duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti još 20.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 12.04.2023. godine do isplate, dok je preko dosuđenih, a do traženih iznosa tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan i to na ime pretrpljenog straha za iznos od 90.000,00 dinara, fizičkih bolova za iznos od 30.000,00 dinara, i duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti za iznos od 40.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 12.04.2023. godine do isplate i obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade troškova prvostepenog postupka isplati 585.159,25 dinara i na ime nakande troškova drugostepenog postupka isplati 165.970,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je u usvajajućem delu tužbenog zahteva, iz svih zakonskih razloga.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u usvajajućem delu stava drugog i u stavu trećem izreke, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS”, br. 72/2011…10/2023, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je ocenio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. i 2. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao zaposlen kod tuženog na poslovima proizvodnog radnika 19.09.2011. godine radio na mašini za frikciono zavarivanje ventila, koja radi automatski i ručno. Kritičnom prilikom rad je obavljao na mašini u ručnom režimu rada, po nalogu poslodavca i prilikom zavarivanja izduvnog ventila postavio je palac leve šake u zonu zahvatanja stezača pečurke ventila koji mu je zahvatio vrh palca, usled čega je tužilac zadobio povredu u vidu potpune amputacije- odsecanja palca leve šake, koja predstavlja tešku telesnu povredu. Prema zapisniku o izvršenom inspekcijskom nadzoru od 07.10.2011. godine, tužilac je u momentu povrede obavljao poslove i radne zadatke na koje je raspoređen, poslodavac je doneo akt o proceni rizika na radnim mestima i u radnoj okolini i radno mesto na kom je tužilac radio nije radno mesto sa povećanim rizikom. Tužilac je bio osposobljen za bezbedan i zdrav rad i upoznat sa rizicima, odnosno opasnostima od pokretnih delova mašine. Od poslodavca je dobio na korišćenje deo sredstava i opreme lične zaštite na radu, a nije dobio na korišćenje kožne rukavice, s tim što iste ne bi iste zaštitile prste šaka, već bi samo štitile šaku od opekotina. Nakon zadobijene povrede tužilac je bio privremeno sprečen za rad i njegovo lečenje je okončano 06.03.2012. godine. Prestao mu je radni odnos kod tuženog zbog navršetka godina života 02.02.2016. godine kada je penzionisan. Prema nalazu veštaka mašinske struke, za mašinu na kojoj se tužilac povredio tuženi poseduje dokumentaciju u skladu sa zakonom. Kada mašina radi u ručnom režimu rada, kao kritičnom prilikom, pečurka ventila je nastavak ventila koji se zavaruju, a zaposleni ulažu ručno i vade ručno, pri čemu im nije obezbeđen pomoćni pribor kojim bi se ovi elementi ulagali kako ruka ne bi došla u opasnu zonu. Uzrok nastanka povrede je nepravilan rad na mašini, jer kada je ista u ručnom režimu rada ruka zaposlenog ne sme biti u opasnoj zoni. Ako nema zatvorenog alata, koji obezbeđuje da ruka ne može doći u opasnu zonu, poslodavac je u obavezi da obezbedi priručni alat kojim će se deo obrade pridržavati - (klješta, viluške idr.), kako ruka radnika ne bi dolazila u opasnu zonu, što tuženi u konkretnom slučaju tužiocu nije obezbedio. Radno iskustvo tužioca nije imalo uzročno posledičnu vezu sa nastalom povredom. Prema nalazu veštaka specijaliste medicine rada, kod tužioca je kao posledica povređivanja postojalo umanjenje radne sposobnosti do završetka lečenja 06.02.2012. godine – 100%, a nakon toga 7,5% trajno u odnosu na čoveka njegove životne dobi. Onemogućeni su mu pokreti dodira patrljka palca i vrhova drugih prstiju, a nemogući su i pokreti unutar zgloba palca leve šake. Nakon završetka lečenja, tužilac je dobio drugi odgovarajući posao, s tim što zbog zadobijene povrede nije mogao da radi do penzionisanja bilo koji posao u građevini, a posebno ne posao molera fasadera. Što se tiče rada na poljoprivrednom domaćinstvu, od penzionisanja te poslove ne može da obavlja zbog degenerativnih promena, koje su se pogoršale i nemaju veze sa povredom. Prema nalazima veštaka specijaliste ortopeda i psihijatra, tužilac je u vreme povređivanja bio starosti 60 godina, zadobio je tešku telesnu povredu u vidu potpune amputacije- odsecanja vrha palca leve šake, zbog koje je trpeo bolove i strah intenziteta i trajanja bliže navedenih u nalazima veštaka. Zbog trajne posledice povrede, pola i starosnog doba tužioca, povreda predstavlja problem uz pojačan napor u vršenju životne aktivnosti tipa snažnog dvoručnog hvata i jednoručnog hvata levom šakom grubog i finog tropuznog hvata levom šakom, što je uz stepen psihičke trpnje dovelo do umanjenja životne aktivnosti tužioca za 4%. Kao posledica povrede, zaostale su trajne i vidljive posledice u vidu ožiljnog formiranog vrha palca leve šake, što je izazvalo naruženost niskog stepena. Prema nalazu veštaka ekonomske struke, troškovi prevoza tužioca radi radi odlaska na lečenje iznose 2.400,00 dinara, imajući u vidu cenu povratne prevozne karte na relaciji ...-Užice. Iz nalaza veštaka poljoprivredne struke utvrđena je visina materijalne štete koju tužilac zbog pretrpljene povrede gubi od prihoda radom u poljoprivredi zbog povrede na radu. Polazeći od poljoprivrednog poseda koji je u svojini tužioca, upisanog u LN broj ... KO ..., sa obimom udela od 1/6, od površine zemljišta koju obrađuje tužilac 0.31,42 ha, kulture zemljišta, broja članova domaćinstva (zajedničko domaćinstvo sa suprugom) u kome tužilac učestvuje sa 60%, ekonomske baze u kojoj učestvuje sa 20%, veštak je obračunao da bi visina godišnjeg prihoda tužioca od poljoprivrede da nije povređen iznosila 179.400,00 dinara, a da bi mesečni prihod iznosio 14.950,00 dinara. Visina izgubljenih prihoda tužioca u poljoprivredi u vreme kada je bio potpuno nesposoban za rad (5 meseci i 18 dana h 14.950,00 dinara mesečno) iznosi 83.720,00 dinara. Visina izgubljenih prihoda tužioca u poljoprivredi od momenta završetka lečenja do odlaska tužioca u penziju, imajući u vidu da je u ovom periodu umanjena radna sposobnost tužioca od 7,5% iznosi 1.121,00 dinara mesečno odnosno 78.806,23 dinara, a visina izgubljenih prihoda od momenta završetka lečenja do izrade nalaza i mišljenja 27.12.2021. godine iznosi 131.942,00 dinara.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je primenom materijalnog prava iz Zakona o radu, Zakona o bezbednosti i zdravlja na radu i Zakona o obligacionim odnosima, citiranih u obrazloženju provstepene presude, ocenio da je tuženi, kao poslodavac tužioca, odgovoran za materijalnu štetu koju je tužilac usled zadobijene povrede pretpeo u vidu izgubljene zarade na poljoprivrednom imanju i troškova prevoza radi odlaska na lečenje kao i za nematerijalnu štetu u vidu pretrpljenog straha, fizičkih bolova i umanjenja životne aktivnosti, uz zaključak da je oštećeni svojim ponašanjem kritičnom prilikom doprineo nastupanju štetne posledice sa 50%.

Nasuprot stanovištu prvostepenog suda, pravilno je drugostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje primenio materijalno pravo iz odredbi čl. 189. i 192. ZOO i prvostepenu presudu u odbijajućem delu zahteva za naknadu materijalne štete u vidu izgubljene zarade na poljoprivrednom imanju i troškova prevoza radi odlaska na lečenje i zahteva za naknadu nematerijalne štete u vidu pretrpljenog straha, fizičkih bolova i umanjenja životne aktivnosti preinačio u skladu sa ocenjenim doprinosom tužioca nastanku štete od 25%.

Neosnovano se navodima revizije osporava pravilna primena materijalnog prava.

Pod povredom na radu podrazumeva se povreda koja je uzročno vezana za obavljanje poslova i zadataka povređenog radnika, a odgovornost poslodavca za naknadu štete zaposlenog zbog povrede na radu zavisi od osnova i uslova odgovornosti. Osnov odgovornosti je krivica poslodavca za štetnu radnju ili propuštanje preduzimanja radnje, rizik od opasne stvari čiji je imalac poslodavac ili rizik od obavljanja opasne delatnosti kojom se poslodavac bavi. Krivica poslodavca se pretpostavlja, a pošto se radi o oborivoj pretpostavci poslodavac može dokazivati da je šteta nastala bez njegove krivice, a što u konkretnom slučaju tuženi nije u potpunosti dokazao.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, koje se revizijom u smislu člana 407. ZPP ne može pobijati, do povređivanja tužioca je došlo prilikom obavljanja rada u ručnom režimu rada mašine po nalogu datom tužiocu od strane njegovog pretpostavljenog, pri čemu na mašini nije bilo zatvorenog alata koji bi obezbedio tužiocu da ruka ne može doći u opasnu zonu. U propustu tuženog kao poslodavca da obezbedi priručni alat kojim bi se deo obrade pridržavao - priručni alat (klješta, viluške idr.), ogleda se uzročno-posledična veza sa nastalom štetom, zbog čega je pravilna ocena nižestepenih sudova da postoji osnov odgovornosti tuženog za štetu koju je tužilac kritičnom porilikom pretpeo.

Neosnovano se revizijom tuženog osporavaju okolnosti štetnog događaja i ukazuje na isključivu krivicu oštećenog, odnosno eventualno na postojanje doprinosa oštećenog nastanku štete u većem obimu od doprinosa koji je utvrdio drugostepeni sud. Način povređivanja i okolnosti pod kojima je došlo do povređivanja tužioca ne vode oslobađanju od odgovornosti tuženog, u smislu člana 177 stav 2. ZOO, a na strani tužioca u konkretnom slučaju postoji propust koji je u uzročnoj vezi sa štetnim događajem, jer kritičnom prilikom nije postupio sa dovoljnom pažnjom i oprezom već je nehotice postavio palac leve šake u zonu obrade tj. u opasnu zonu iako je bio osposobljen za bezbedan i zdrav rad i upoznat sa rizicima rada na predmetnoj mašini, odnosno opasnostima od njenih pokretnih delova. Stoga je i po oceni Vrhovnog suda doprinos oštećenog nastanku štetnog događaja 25%, kako je to ocenio drugostepeni sud, zbog čega je pravilno tužiocu dosuđena naknada materijalne i nematerijalne štete u srazmerno povećanom novčanom iznosu od iznosa dosuđenog prvostepenom presudom.

Vrhovni sud je cenio i ostale navode revizije, kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude. Odluka o tužbenom zahtevu je doneta pravilnom primenom materijalnog prava i pravilnom primenom pravila o teretu dokazivanja, za koju su dati dovljni i jasni razlozi, koje u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud.

Pravila je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom čl.153, 154, 163. i 165. stav 2. ZPP. Suprotno navodima revizije, u situaciji kada je tužbeni zahtev, koji se odnosi na potraživanje u novcu, ocenjen osnovnim, delimičan uspeh stranke u sporu u smislu člana 153. stav 2. ZPP ne vodi nužno odluci da svaka stranka snosi svoje troškove postuka, već da postoji mogućnost da stranka ostvari pravo na naknadu srazmernog dela troškova parničnog postupka, odmerenog primenom odredbi Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Zakona o sudskim taksama, prema visini novčanog iznosa sa kojim je uspela u sporu.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, Vrhovni sud je odlučio je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije izjavljene protiv pobijane presude u delu stava prvog izreke kojim je odbijena kao neosnovana žalba tuženog i potvrvđena prvostepena presuda u stavovima prvom i trećem izreke, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP je propisano da revizija nije dozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese (član 403. st. 1.i 3.).

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari je podneta 19.09.2014. godine, a vrednost pobijenog dela pravnosnažne presude u potvrđenom delu je 388.851,00 dinara.

Kako vrednost pobijenog dela pravnosnažne presude u potvrđenom delu ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena, pa je primenom člana 413. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković