Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23 ), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). U stavu 2. istog člana, propisano je da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse kao ni novo tumačenje prava, pa nisu ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, za odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca.

Predmet tražene pravne zaštite je isplata solidarne pomoći za 2018. godinu. Pobijana odluka kojom je tužbeni zahtev tužioca odbijen zasnovana je na utvrđenom činjeničnom stanju da Programom poslovanja tuženog za 2018. godinu nije predviđena mogućnost isplate solidarne pomoći, a saglasnost na Program poslovanja daje osnivač tj. Opština Vranje. Tvrdnja tužioca da je po kolektivnom ugovoru tuženi bio u obavezi da predviti isplatu solidarne pomoći te da je shodno članu 256. Zakona o radu tuženi imao obavezu da neposredno primenjuje odredbu Kolektivnog ugovora koji je predviđao obavezu tuženog kao javnog preduzeća da u programu poslovanja predvidi i isplatu solidarne pomoći nije osnov obaveznosti za javna preduzeća, jer Zakon o radu predviđa mogućnost da se u program poslovanja unese i odredba koja reguliše mogućnost isplate solidarne pomoći. Ako je to dato kao mogućnost znači da to zavisi i od drugih faktora (uspešnosti poslovanja, priliva sredstava i sl) pa kako se Vrhovni sud ovakvim slučajevima već ranije izjasnio u svojim odlukama to nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji, jer su u ovom slučaju ne odstupa od stava koji je izražen u drugim odlukama Vrhovnog suda.

Iz navedenih razloga, odluka u stavu prvom izreke doneta je na osnovu člana 404. stav 2. ZPP.

Na osnovu odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Tužbu radi naknade štete tužilac je podneo 27.03.2023. godine, a vrednost potraživanja je 41.800,00 dinara.

Odredbom člana 441. Zakona parničnom postupku, propisano je da je u parnicma iz radnih sporova revizija uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. U svim drugim slučajevima, revizija nije dozvoljena, osim kada se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, što je ovde slučaj. Tada se primenjuje opšti režim dopuštenosti ovog pravnog leka prema vrednosti predmeta spora pobijanog dela u smislu odredbe člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku. Tom odredbom zakona propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da ovo nije parnica u radnom sporu koja za predmet ima zasnivanje, postojanje ili prestanak radnog odnosa, kod kojih je revizija uvek dozvoljena, a da je pobijana vrednost predmeta spora ispod 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, sledi da revizija tuženog nije dozvoljena.

Na osnovu odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković