Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, predlažući da se o reviziji odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku - ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 55/14, 87/18), za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj radi ujednačavanja sudske prakse, budući da je Vrhovni kasacioni sud u više odluka izrazio stav o situaciji kada poslodavac pravo zaposlenih na isplatu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora ne iskaže u platnoj listi zaposlenih, a koji se razlikuje od stava izraženog u pobijanoj presudi.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

Prema činjeničnom stanju na kome su zasnovane pobijane odluke, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene ''Železnice Srbije'' a.d. do statusnih promena, od kada je kod tužene ''Infrastruktura železnice Srbije'' a.d, na poslovima rukovodioca manevre. Veštačenjem radi utvrđivanja da li je tužiocu za sporni period obračunat i isplaćen topli obrok i regres konstatovano je, na osnovu uvida u obračunski list tužioca, da je tuženi obračunavao i isplaćivao osnovnu zaradu tužiocu po vrednosti jednog radnog časa, u skladu sa Kolektivnim ugovorom, s tim da tuženi nije naknadu na ime toplog obroka i regresa prikazivao odvojeno od osnovne zarade u obračunskim listama tužioca, te je veštak za sporni period obračun izvršio u neto iznosu, a koji iznosi su utvrđeni prema parametrima iz ranije važećeg Kolektivnog ugovora JŽTP (''Službeni glasnik RS'' br. 37/95, sa izmenama objavljenim u ''Službenom glasniku RS'' br. 7/2000), kojim Kolektivnim ugovorom su bili ugovoreni predmetni troškovi, kao i njihova visina, s obzirom da Aneks Kolektivnog ugovora iz 2006.godine, kao i sada važeći Kolektivni ugovor od 24.03.2015. godine, ne sadrže konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu ove naknade.

Nižestepenim odlukama je odbijen tužbeni zahtev za isplatu naknade regresa za godišnji odmor, kao i naknade na ime troškova ishrane u toku rada, uz zaključak sudova da su ovi troškovi tužiocu isplaćeni pravilno, kroz cenu rada, a prema opštim aktima tuženog.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je nižestepenim odlukama pogrešno primenjeno materijalno pravo, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepravilno utvrđeno.

Zakonom o radu propisano je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom, a Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu (“Službeni glasnik RS” br.61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, ponovo je propisano i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 1, 5. i 6.), a što mora biti iskazano u obračunskoj listi za sve zaposlene. Počev od 01.01.2006. godine poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktima o raspodeli zarade mogu ugovoriti manji ili veći iznos regresa i toplog obroka od onoga koji je predviđen Opštim kolektivnim ugovorom i Zakonom o radu, ali samo ukoliko su doneli Odluku kojom su predvideli visinu regresa i toplog obroka. Međutim, u konkretnom slučaju tuženi u toku postupka nije dostavio takvu odluku sudu, kao ni sudskom veštaku radi izrade nalaza i mišljenja, iz čega se osnovano može zaključiti da istu nije ni doneo. Pri tom, visina troškova na ime regresa za godišnji odmor i na ime troškova ishrane u toku rada mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. Imajući ovo u vidu, ne može se prihvatiti ni navod tuženog, kao ni zaključak drugostepenog suda, da su zaposlenima, pa i tužiocu, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da tuženi nije mogao da se izjasni o njihovoj visini, niti je iznos naknade za regres i topli obrok iskazao u platnoj listi zaposlenih (pa i tužioca), kako je to propisano članom 105. stav 1. i članom 121. stav 1. Zakona o radu. Na osnovu iznetog, proizlazi zaključak da je tuženi, u pogledu isplate navedenih naknada, citirane zakonske odredbe primenjivao na štetu tužioca.

Iz tih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416.stav 2. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke. Ukinuta je i odluka o troškovima spora, jer zavisi od konačnog ishoda spora, saglasno članu 165. ZPP.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će u skladu sa datim primedbama ponovo odlučiti o zahtevu tužioca za isplatu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u traženom periodu, imajući pri pri tom u vidu i da su pravne posledice statusnih promena nastupile 01.09.2015. godine, od kada je tužilac u radnom odnosu kod tužene ''Infrastruktura železnice Srbije'' a.d.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić