Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, ugovorom o radu od 05.02.2003. godine tužilac je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme počev od 16.08.1984. godine za obavljanje poslova tranziter u sektoru za STP sekcije za STP ... . Aneks broj 1 ugovora o radu 25.11.2005. godine zaključen je između tužioca i tuženog JP „Železnice Srbije“ Beograd kojim je izmenjena tačka 3. ugovora tako da tužilac obavlja poslove tranziter u sekciji za prevoz robe, Stanica ... ranžirna i izmenjena tačka 7. u pogledu osnovne zarade koeficijenta posla i prosečnog mesečnog fonda časova. Aneksima broj 2 i 3 došlo je do izmene osnovne zarade zaposlenog u pogledu proizvoda vrednosti jednog časa. Aneks 4. ugovora o radu od 01.09.2015. godine zaključen između tužioca i AD za železnički prevoz robe „Srbija Kargo“ kojim je izmenjen ugovor od 05.02.2003. godine, tako što je zaposleni premešten na poslove tranziter u sekciji za prevoz robe, Stanica ... ranžirna i tačka 5. ugovora, tako da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca i drugih primanja po osnovu radnog odnosa u skladu sa KU „Železnice Srbije“ AD i način utvrđivanja osnovne zarade. Aneksom broj 8 izmenjena je tačka 3. stav 1. tako da tužilac obavlja poslove u Kargo sekciji ... pomoćni radnik, kao i tačka 5. tako da se osnovna zarada zaposlenog utvrđuje kao proizvod vrednosti jednog radnog časa od 66,46 dinara neto, koeficijenta posla 1,38 i prosečnog mesečnog fonda časova rada od 174 časa, što mesečno iznosi 15.948,38 dinara, uvećana za poreze i doprinose. Rešenjima drugotuženog od 06.12, 02.06.2017. godine i 10.06.2016. godine utvrđen je godišnji odmor u trajanju od 30 dana za 2015. i 2016. godinu. Odlukom Vlade RS o osnivanju Akcionarskog društva za železnički prevoz robe 02.07.2015. godine osnovan je drugotuženi kao društvo sticalac dela imovine prvotuženog. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka za ekonomsko-finansijsku oblast tužiocu je za period od 01.10.2014. do 30.11.2017. godine obračunavana i isplaćivana osnovna zarada po vrednosti jednog radnog časa u skladu sa članom 5. i 6. Aneksa KU i za sporni period tuženi nije iskazivao iznose naknade troškova tužiocu na ime ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora kroz obračun osnovne zarade.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužilac navedene naknade ostvario kroz vrednost obračunatih i isplaćenih časova rada, pa ne može posebno ostvarivati pravo na naknadu ovih troškova jer u konkretnom slučaju nema odgovarajućeg opšteg akta koji bi bio instrument za drugačiju realizaciju traženih naknada. Propust poslodavca da u obračun zarade iskaže podatke po svim osnovama ne vodi zaključku da iznosi po osnovu naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora tužiocu nisu isplaćeni.

Osnovano se u reviziji ukazuje da su nižestepene presude donete uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Članom 104. stav 1. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 24/2005, 61/2005, 54/09, 32/13 i 75/14) zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, a prema odredbi člana 105. stav 3. Zakona pod zaradom se smatraju sva primanja iz radnog odnosa osim naknada troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tač. 1 i 4. i drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1. ovog zakona. Odredbom člana 118. stav 1. tač. 5. i 6. Zakona o radu je propisano da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Članom 121. stav 1. zakona je propisano da je poslodavac dužan da zaposlenom prilikom svake isplate zarade i naknade zarade dostavi obračun.

Vlada Republike Srbije, Sindikat železničara Srbije, Nezavisni sindika železničara Srbije i generalni direktor Javnog železničkog transportnog preduzeća „Beograd“ su 30.11.2002. godine zaključili su Kolektivni ugovor za javno preduzeće „Železnice Srbije“ („Službeni glasnik RS“ br. 84/2002, 108/2004, 112/2008, 45/2009, 70/2010). Ovim KU poslodavac se nije obavezao da isplati troškove naknade za ishranu u toku rada i regresa za godišnji odmor. Aneksom tog ugovora koji se u skladu sa odredbom člana 31. aneksa primenjuje počev od 01.01.2006. godine („Službeni glasnik Železnice Srbije“ broj 4/06) je propisano: da se član 57. KU menja i glasi: „da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 2). Odredbom člana 5. st. 1. i 2. Aneksa je utvrđena vrednost jednog radnog časa za period januar-juni i juli-decembar 2006. godine, a stavom 6. ovog člana je utvrđeno da je u vrednost radnog časa iz stava 1. i 2. ovog člana uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedeno na jedan radni čas.

Kolektivnim ugovor za „Železnice Srbije“ AD („Službeni glasnik RS“ broj 4 od 24.03.2015. godine) je regulisano da se odredbe koje se odnose na obračun i isplatu zarade, naknadu zarade i ostalih primanja zaposlenih primenjuju od 01.02.2015.godine. Članom 57. je takođe propisano da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Vrhovni kasacioni sud smatra da konkretizacija prava iz navedene odredbe Aneksa KU (iz 2006. godine) nije izvršena, odnosno da se iz ovako utvrđene vrednosti radnog časa ne može utvrditi koji iznos predstavlja naknadu troškova ishrane i regresa, jer ona nije određena u nominalnom iznosu, ni aneksom, a ni u obračunskim listama za isplatu zarade tužiocu. Osim toga, visina naknade za ishranu u toku rada i naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora mora biti određena u istom nominalnom iznosu za sve zaposlene, bez obzira na njihovo radno mesto, koeficijent za obračun i isplatu zarade i na njihovu stručn spremu. Zbog toga se ne može prihvatiti pravno stanovište nižestepenih sudova da je vrednost ovih troškova uračunata u vrednost radnog časa, bez određivanja visine naknade u nominalnom iznosu, jer u tom slučaju visina naknade za ishranu i regres ne bi bila ista za sve zaposlene, već bi direktno zavisila od visine koeficijenta za konkretno radno mesto, odnosno bila bi u direktnoj srazmeri sa koeficijentom radnog mesta, što nije pravilno.

Nije bilo uslova za preinačenje nižestepenih presuda jer prvostepeni sud nije prihvatio ni jednu od dve varijante obračuna koju je veštak izneo u nalazu i mišljenju. Imajući u vidu napred navedeno prvostepeni sud će oceniti nalaz i mišljenje veštaka na osnovu člana 8. ZPP, a ukoliko se ukaže za potrebnim izvešće i dopunsko veštačenje te će navesti razloge iz kojih prihvata jednu od ponuđenih varijanti.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će imati u vidu primedbe iz ovog rešenja i doneti pravilnu i zakonitu odluku, te će odlučiti o svim troškovima postupka.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić