Protiv obavezujućeg dela pravnosnažne drugostepene presude, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu troškova revizijskog postupka.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je po zanimanju diplomirani mašinski inženjer - magistar poslovnog menadžmenta. Radio je na rukovodećim poslovima u „Vrbas gas“ kao i „Srbija gas“ a radni odnos mu je sporazumno prestao 31.01.2016. godine. Tužilac je posedovao licence za odgovornog izvođača radova i odgovornog projektanta. VV je diplomirani inženjer mašinstva i osnivač i većinski vlasnik tuženog koje je organizovano kao društvo sa ograničenom odgovornošću. Obavljao je funkciju predsednika skupštine i kao direktor. Imao je nameru da se povuče sa poslova direktora tuženog sa namerom da ga zameni neko drugi. Raspisao je konkurs sredinom avgusta 2015. godine za radno mesto zamenika direktora. VV i tužilac su poznanici već 20 godina. VV je ponudio tužiocu da kod njega u njegovoj firmi zasnuje radni odnos što je ovaj i prihvatio. Postigli su dogovor 31.01.2016. godine, zaključili ugovor o radu broj ../2016-1, sa kojim ugovorom je u potpunosti bila upoznata i skupština tuženog i svi ostali vlasnici tuženog. Prema naznačenom ugovoru o radu tužilac je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme na radnom mestu zamenika direktora društva. Taj posao je obavljao do 31.12.2017. godine a od 01.01.2018. godine obavljao je poslove radnog mesta direktora društva. Poslovi zamenika direktora i direktora bili su jasno definisani. Prema članu 3. ugovora tužilac je imao na raspolaganju službeno vozilo tokom 2016. godine kao i 2017. godine, tokom 24 sata, mobilni telefon umrežen u sistem tuženog, laptop računar, sopstvenu kancelariju i sekretaricu i reprezentaciju u razumnim okvirima i opravdane marketinške aktivnosti. Prema članu 11. ugovora o radu tužiocu kao zaposlenom je utvrđena zarada za obavljanje rada i za vreme provedeno na radu u visini od 100.000,00 dinara neto, tj.142.000,00 dinara bruto sa pripadajućim porezima i doprinosima za puno radno vreme i standardni učinak i sadrži sve dodatke za uvećanu zaradu, složenost poslova, odgovornost uslova rada, stepen stručne spreme odnosno obrazovanje zaposlenog koji je uslov za obavljanje poslova za koji se zaključuje ugovor o radu. Prema tački 4. naznačenog člana ugovora predviđeno je da tužilac ima i pravo na kratkoročne stimulacije i to pod 1) za 2016. i 2017. godinu 20% od neto dobiti bez stimulacije rukovodećeg kadra (izuzev već ugovorenog posla iz 2015. godine sa preduzećem „Masterplast“); 2) za 2018. godinu i dalje 50% neto dobiti i to 30% neto dobiti za direktora i 20% za ostali rukovodeći kadar; 3) dobit se može obezbediti putem isplate ili putem pokrivanja troškova kao što su: gorivo, reprezentacija, materijal za izgradnju, adaptaciju, troškovi edukacije i stručnog usavršavanja, novac, kompenzacija stana itd. Tačkom 5. naznačenog člana bilo je predviđeno da nakon pet godina uspešnog vođenja preduzeća (pet godina poslovanja sa dobiti) direktor dobija 5% od vrednosti društva u vlasništvo. Nakon svake sledeće godine poslovanja sa dobiti direktor dobija dodatno po 1% vlasništva u posed, pri čemu je stimulacija 45% neto dobiti i to 25% neto dobiti za direktora i 20% za ostali rukovodeći kadar. Tužilac je bio privremeno sprečen za rad u periodu od 30.05.2018. do 05.09.2018. godine da bi se 06.09.2018. godine vratio na rad, a 07.09.2018. godine skupština tuženog je donela odluku o njegovom razrešenju sa funkcije direktora i imenovanju VV na tu funkciju. Nakon razrešenja sa funkcije direktora tuženi je 07.09.2018. godine sa tužiocem zaključio ugovor o radu gde je tužilac premešten na poslove projektanta ... . Tužilac je pokrenuo sudski postupak i presudom Osnovnog suda u Subotici P1 1351/18 od 18.09.2019. godine koja je postala pravnosnažna 27.10.2020. godine utvrđena je ništavost ugovora o radu od 07.09.2018. godine i tuženi obavezan da tužioca rasporedi na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima i naknadi mu štetu u visini naknade zarade za period od 07.09.2018. godine do 30.06.2019. godine od 123.373,14 dinara i da mu uplati odgovarajuće doprinose. Tužiocu je na njegov zahtev prestao radni odnos kod tuženog dana 02.06.2020. godine. Skupština tuženog nije donosila odluke o raspodeli dobiti za 2016, 2017. i 2018. godinu. Tužilac je dobio službeni stan na adaptaciju i na korišćenje. Bilo je potrebno adaptirati stan. Nuđen mu je stan u svojinu ali je on to odbio. Tuženi je platio troškove adaptacije stana pri čemu su izvršene adaptacije grejnih instalacija, montaža klima. Iako je te račune za adaptaciju stana platio tuženi u istima je bilo naznačeno da je tužilac investitor. U periodu od 01.02.2016. do 06.09.2018. godine troškovi reprezentacije izneli su ukupno 52.050,00 dinara. Na ime, kratkoročne stimulacije za 2016. godinu tužiocu je ostavljeno na stolu iznos od 10.000 evra što prema kursu na dan 30.03.2017. godine iznosi 1.239.844,00 dinara. Veštačenjem veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je da je tuženi tužiocu u gotovom novcu, materijalu te reprezentaciji isplatio po osnovu kratkoročne stimulacije za 2016. godinu iznos od 2.195.578,83 dinara, što tužilac nije ni sporio. Na taj iznos uplaćeni su i pripadajući doprinosi. Tužilac potražuje deo kratkoročih stimulacije i to za 2016, 2017. i 2018. godinu.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je našao da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan iz sledećih razloga. Naime, odrebom čl. 14. Zakona o radu, ugovorom o radu ili drugom odlukom poslodavca može se utvrditi učešće zaposlenog u dobiti ostvarenoj u poslovnoj godini u skladu sa zakonom i opštim aktom. Prema Zakonu o radu koji se primenjuje od 29.07.2014. godine - član 105. stav 3. propisano je da se primanja zaposlenih po osnovu učešća u dobiti ne smatra zaradom. Zakonom o radu pravi se jasna razlika između stimulacije (bonus) i učešća zaposlenih u dobiti, takođe i poreskim propisima (jer je sve isplate koje poslodavac vrši zaposlenima, po osnovu bonusa, nagrada, stimulacija i slično) predstavljaju deo zarade zaposlenog koji se uključuju u zaradu koja se isplaćuje u istom mesecu na koju se obračunavaju i plaćaju porezi i doprinosi na zaradu. Isplata po osnovu učešća u dobiti ima drugi poreski tretman i ne predstavlja zaradu zaposlenog već se oporezuje po članu 85. stav 1. tačka 14. Zakona o porezu na dohodak građana. Shodno iznetom prvostepeni sud zaključuje da je Zakonom o radu regulisano da poslodavac na ime ostvarenih poslovnih uspeha kojima su doprineli zaposleni ima mogućnost, ali ne i obavezu da isplati zaradu na osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca. Poslodavac je taj koji uređuje opštim aktom i ugovorom o radu da li će isplaćivati zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca i postavlja kriterijume za ostvarivanje prava na isplatu dodatne zarade. Prvostepeni sud zaključuje, da shodno članu 14. Zakona o radu, uslov za isplatu zaposlenom po ovoj odredbi jeste da nadležni organ poslodavca (a to je u ovom slučaju skupština tuženog) mora doneti odluku o raspodeli dobiti. U konkretnom slučaju takve odluke za sporni period 2016, - 2018. godnia nisu donete od strane nadležnog organa tuženog. Osim toga, tužilac nije dokazao da je svojim vanserijskim zalaganjem, ličnim zalaganjem i novim poslovnim partnerima i projektima do kojih je došao sa svojim poslovnim vezama, doprineo poslovnom uspehu tuženog, odnosno nije pružio dokaz kojim bi ukazao sa kojim novim poslovima je on kao angažovano stručno lice i rukovodeći kadar doprineo tuženom uvećanju postojeće dobiti u utuženom vremenskom periodu. Shodno tome je odbio tužbeni zahtev tužioca.

Veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je, da kada se uzmu u obzir odredbe ugovora o radu da je neisplaćeni iznos kratkoročne stimulacije tužiocu za 2016. godinu u visini od 9.697.437,33 dinara (bez neto dobiti iz posla sa „Masterplastom JU“ i ugovorima iz 2015. godine i 2016. godine), da je neisplaćena zarada po osnovu kratkoročne stimulacije u 2017. godini 23.316.745,76 dinara (neto iznos) a za 2018. godinu 17.783.412.74 dinara.

Drugostepeni sud nije prihvatio pravnu argumentaciju prvostepenog suda u delu potraživanja zarade na osnovu kratkoročnih stimulacija za 2016. do 2018. godinu. Po oceni drugostepenog suda, imajući u vidu odredbu člana 104, 105, 106. i 107. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 24/05 ... 113/17) proizlazi nedvosmisleno da zakonodavac nije propisao obavezu poslodavca da isplati zaradu po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonuse i tome slično), niti je definisao pojam „poslovnog uspeha poslodavca“ već je prepustio da pravo na taj deo zarade i uslove za ostvarivanje tog prava (pa i visinu) reguliše poslodavac opštim aktom (kolektivnim ugovorom i pravilnikom o radu) ili da se pravo na taj deo zarade (uslov i visina) ugovora saglasnom voljom zaposlenog i poslodavca, što je upravo i učinjeno u konkretnom slučaju zaključenjem ugovora o radu između tužioca i tuženog a vezano za zasnivanje radnog odnosa tužioca kod tuženog. Ugovaranje prava na deo iznosa po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca, kroz nagrade, bonuse, tzv. “kratkoročne stimulacije“, nagrađivanja jedan je od glavnih načina za privlačenje zaposlenih i njihovo motivisanje na ostvarivanje boljih rezultata svog rada. Znači, sve to je ugovoreno u predviđeno ugovorom o radu koji je tužilac zaključio sa tuženim. S druge strane, tuženi nije dokazao da tužilac nije doprineo poslovnom uspehu tuženog tj.njegovom poslovanju sa dobiti jer je veštačenjem utvrđeno da je ta dobit ostvarena. Tužilac je svojim vanserijskim zalaganjem, ličnim rešenjima i novim poslovnim partnerima i projektima do kojih je došao sa svojim poslovnim vezama doprineo poslovnom uspehu tuženog. O tome govori i činjenica da je tužiocu od strane tuženog izvršena delimična isplata ugovorene kratkoročne stimulacije u novcu ili pokrivanjem troškova (u ukupnom iznosu od 2.197.578,83 dinara) koji deo je uzet u obzir prilikom obračunavanja kratkoročnih stimulacija za sporni period. Da tužilac nije doprineo poslovnom uspehu tuženog i ostvarivanju dobiti ne bi u toku januara 2018. godine bio imenovan za direktora tuženog što ukazuje na činjenicu da je tužilac svojim radom doprineo poslovnom uspehu tuženog za 2016. i 2017. godinu da je tuženi poslovao uspešno, ostvario dobit i to veću dobit nego ona koja je bila ostvarena u toku 2015. godine. Shodno tome, drugostepeni sud je delimično preinačio prvostepenu presudu i obavezao tuženog na isplatu kratkoročnih stimulacija iz člana 11. stav 4. ugovora o radu od 31.01.2016. godine za 2016. do 2018. godine u iznosima bliže označenim u izreci i obavezao tuženu na uplatu odgovarajućih doprinosa. Shodno odluci o glavnoj stvari doneta je na osnovu člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 2. i 154. ZPP odluka o troškovima postupka.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilna je odluka drugostepenog suda. Naime, pravilno zaključuje drugostepeni sud da odredbama Zakona o radu nije propisana obaveza poslodavca da isplati zaradu po osnovu doprinosa zaposlenog u skladu sa poslovnim uspehom poslodavca (nagrada, bonovi i tome slično). Zakon nije ni definisao pojam „poslovnog uspeha poslodavca“. To je prepušteno samom poslodavcu da u svojim aktima (kolektivnim ugovorom ili pravilnikom o radu), to pitanje regulše na poseban način ili pak zaključivanjem ugovora o radu. U konkretnom slučaju, tužilac je sa tuženim zaključio ugovor o radu pri čemu je u članu 11. tačka 4. podtačka 1, 2. i 3. predviđeno da pored novčane naknade tužilac kao zaposleni ima pravo na kratkoročne stimulacije i to za 2016. i 2017. godinu 20% od neto dobiti bez stimulacije rukovodećeg kadra (izuzev već ugovorenog posla iz 2015. godine sa preduzećem „Masterplast“) a za 2018. godinu pa nadalje 50% neto dobiti i to 30% neto dobiti za direktora i 20% za ostali rukovodeći kadar. U 2018. godini tužilac je obavljao funkciju direktora tuženog.

Ugovor o radu je zakon za stranke. Predmetne odredbe ugovora o radu zaključenog između tužioca i tuženog nisu u suprotnosti sa odredbama Zakona o radu niti su one pak u suprotnosti sa odredbama Zakona o obligacionim odnosima. S toga pravilno drugostepeni sud zaključuje da tužilac ima pravo na traženu isplatu a na ime kratkoročnih stimulacija za sporni period. Pravilno je zaključio drugostepeni sud da je tužilac doprineo svojim zalaganjem (ličnim rešenjima i kontaktom sa poslovnim partnerima) uspehu tuženog tj. njegovom poslovanju te su se stekli uslovi da tužilac potražuje pravo na isplatu po tom osnovu. Finansijskim veštačanjem je utvrđeno da je dobit tuženog preduzeća u odnosu na 2015. godinu bila veća za tri naredne godine. Da tužilac nije obavljao profesionalno svoj posao, logično bi bilo da ne bi bio postavljen na mesto direktora u 2018. godini. Sve to ukazuje na činjenicu da je pravilan zaključak drugostepenog suda da je tužilac doprineo poslovnom uspehu tuženog u njegovom poslovanju sa dobiti.

Navodima iz revizije tužene ne dovodi se u pitanje pravilnost pobijane odluke. Nisu od značaja navodi da je tuženi nudio tužiocu stan u vlasništvo ali da je ovaj to odbio i da je nakon toga tuženi uložio sredstva u adaptaciju tog stana. Ovo iz razloga što taj stan tužilac nije dobio u svojinu a osim toga ulaganje u adaptaciju stana koje je finansirao tuženi predstavlja ulaganje u vlasništvo - stana tuženog. Predmetni stan je i dalje ostao u vlasništvu tuženog. Ostali navodi iz revizje se ponavljaju iz navoda izjavljenih u žalbi a koje je drugostepeni sud pravilno cenio a koju ocenu tih navoda u svemu prihvata i Vrhovni sud.

Pravilna je i odluka suda o troškovima postupka.

Sud nije prihvatio zahtev tužioca za dosuđivanje troškova revizijskog postupka jer odgovor na reviziju nije obavezan, a shodno tome nema ni pravo na te troškove.

Imajući u vidu sve napred izneto, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković