Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na poslovima vozača tramvaja, službeni broj .., u Sektoru saobraćaja Saobraćajnih pogona – grupa Saobraćajne eksploatacije. Osporenim rešenjem o otkazu ugovora o radu od 27.09.2016. godine tužiocu je prestao radni odnos zbog učinjene povrede radne obaveze iz člana 179. stav 2. tač. 1) i 5) Zakona o radu, člana 77. stav 1. tačka 1) alineja 1 i 5 pod tačkom 1) i tačkom 9) Kolektivnog ugovora tuženog od 28.01.2015. godine i iz tačke 13) pod 3) ugovora o radu od 13.03.2002. godine. Pre donošenja osporenog rešenja tuženi je upozorio tužioca na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i ostavljen mu je rok za izjašnjenje. U postupku pred prvostepenim sudom je utvrđeno da je tužilac 29.04.2016. godine upravljao tramvajem garažni broj .. na liniji broj .. (... – ...) u vremenu od 4,00 do 10,40 časova sa zalepljenim papirom preko objektiva kamere koja se nalazi u vozačkom prostoru i snima unutrašnjost kabine tramvaja, koji je skinuo po dolasku na terminus „Banjica“ u 10,24 časa; da je dana 05.01.2016. godine upravljao tramvajem garažni broj .. na liniji broj .. u vremenu od 04,00 do 10,40 časova sa zalepljenim papirom preko objektiva kamere koja se nalazi u vozačkom prostoru i snima unutrašnjost kabine koji je skinuo po povratku u terminus „Banjica“ u 10,30 časova; da je dana 02.05.2016. godine upravljao tramvajem garažni broj .. na liniji broj .. u vremenu od 04,00 do 10,40 časova sa zalepljenim papirom preko objektiva kamere koja se nalazi u istom prostoru i ima istu namenu, koji je skinuo na terminus „Banjica“ u 10,25 časova; da je dana 05.05.2016. godine, kada je po rasporedu rada upravljao tramvajem garažni broj .. na istoj liniji, u vremenu od 12,30 do 20,20 časova, neposredno po preuzimanju smene u garaži SP „Centrala“ Depo „Sava“ u 12,39 časova zalepio papir preko objektiva kamere koja se nalazi u vozačkom prostoru i sa istom namenom. Zbog opisanih radnji šef saobraćaja Saobraćajnog pogona „Centrala“ podneo je direktoru Saobraćajnog pogona „Centrala“ prijavu – izveštaj o učinjenoj povredi radne obaveze broj .. od 06.06.2016. godine.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu od 27.09.2016. godine i da se obaveže tuženi da ga vrati na rad. Po oceni nižestepenih sudova, tužilac je umesto da postupa u skladu sa odredbom člana 28. stav 1. alineja 11 Pravilnika o obavezama saobraćajnog osoblja tuženog, prema kojoj pre izlaska vozila iz garaže vozač proverava snabdevenost vozila potrebnom opremom, što podrazumeva i proveru funkcionalnosti kamere, pa i kamere koja se nalazi u vozačkom prostoru i snima unutrašnjost kabine tramvaja, postupao suprotno, odnosno lepljenjem papira preko objektiva kamere u naznačenim vozilima i u vremenu opisanom u činjeničnom delu obrazloženja prvostepene presude, sprečio da kamera bude za taj period u funkciji bezbednosti kontrole rada vozača. Na taj način je tužilac, po oceni nižestepenih sudova, učinio povredu radne obaveze iz člana 179. stav 2. tačka 1) Zakona o radu koja mu je stavljena na teret. Nižestepeni sudovi su zaključili da je tužilac kao vozač bio dužan da postupa lege artis, a to znači da preduzima potrebne mere u funkciji bezbedne vožnje i bezbednih uslova rada. S obzirom da je funkcija postavljene kamere da kontroliše bezbedan rad vozača, dužnost tužioca je bila da omogući tu kontrolu i na taj način spreči svaku smetnju u pogledu mogućnosti praćenja njegovog rada kao vozača. To očigledno tužilac nije učinio, već je na opisani način uticao da se takva kontrola ne ostvari za period dok je preko objektiva kamere bio zalepljen papir. To pokazuje očigledno nemaran odnos tužioca prema njegovim radnim dužnostima.

U osporenoj drugostepenoj presudi cenjen je navod žalbe tužioca da mu nikad nije dostavljeno rešenje o otkazu ugovora o radu. Sud je našao da bi to bilo bez značaja i kada bi bilo tačno. Ovo zato što taj razlog može biti od uticaja za blagovremenost tužbe, a ovde sud tužbu nije odbacio već se upustio u raspravljanje i doneo odluku u meritumu. Takođe je kao neosnovan ocenjen navod žalbe da je povređena odredba člana 9. Zakona o zaštiti prava ličnosti (Zakon o zaštiti podataka o ličnosti), odnosno da video snimak ne može biti jedini dokaz poslodavca prema zaposlenom. Ovo stoga što je prema odredbi člana 27. st. 1. i 3. ovog zakona dopuštena mogućnost da se podatak čuva u raznim oblicima pa i u vidu video zapisa, a ovde se radi o video nadzoru voznog prostora tramvaja koji je u javnom saobraćaju, pa je legitimna svrha njegovog uvođenja, jer kontroliše rad vozača i po prirodi stvari predstavlja isključivi nadzor nad njegovim aktivnostima i ponašanjem kao zaposlenog. Time se, po oceni suda, ne zadire u privatnost tužioca. Pored toga, odlučne činjenice nisu utvrđene samo iz video snimka već i iz izjave samog tužioca. Drugostepeni sud je našao i da za nastanak povrede radne obaveze koja je tužiocu stavljena na teret nije potrebno nastajanje štete zbog čega je i taj žalbeni navod ocenjen neosnovanim.

Odredbom člana 179. stav 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05... 75/14), propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze, između ostalog, ako nesavesno ili nemarno izvršava radne obaveze (tačka 1); ako učini drugu povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom, odnosno ugovorom o radu (tačka 5).

Kako je u postupku utvrđeno da je tužilac obavljajući poslove svog radnog mesta – vozača tramvaja u vremenu navedenom u osporenom rešenju lepio papir preko objektiva kamere koja se nalazila u vozačkom prostoru i trebala da snima unutrašnjost kabine tramvaja, Vrhovni kasacioni sud je našao da je pravilna ocena nižestepenih sudova da je tužilac time počinio povredu radne obaveze iz citirane odredbe koja mu je stavljena na teret, te da je rešenje o otkazu ugovora o radu zakonito.

Pre donošenja osporenog rešenja, tužilac je upozoren na razloge za otkaz ugovora o radu saglasno odredbi člana 180. Zakona o radu, čime mu je omogućeno pravo na odbranu.

Kako je odbijen tužbeni zahtev za poništaj otkaza, tuženi nije u obavezi da tužioca vrati na rad primenom člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Za svoju ocenu nižestepeni sudovi su dali razloge koje u svemu kao pravilne i potpune prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Imajući u vidu izloženo Vrhovni kasacioni sud je našao da reviziju treba odbiti kao neosnovanu, pa je, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke, a detaljno obrazloženje revizijske odluke je izostavljeno saglasno stavu 2. istog člana jer se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi koje je drugostepeni sud pravilno cenio i obrazložio.

Kako je revizija tužioca odbijena kao neosnovana odbijen je i njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, pa je na osnovu čl. 153. i 154. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić