U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Ljubice Milutinović, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., koju zastupa punomoćnik Rešat Čakara, advokat iz ..., protiv tužene Kompanije „BB“ a.d.o. sa sedištem u ..., koga zastupa punomoćnik Dr Nemanja Aleksić, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i utvrđenja, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1-495/18 od 14.08.2018. godine, u sednici veća održanoj dana 15.05.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž-495/18 od 14.08.2018. godine tako što se ODBIJA, kao neosnovana, žalba tužilje i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Novom Pazaru P1-249/13 od 17.11.2017. godine.

OBAVEZUJE SE tužilja AA iz ... da tuženoj Kompaniji „BB“ a.d.o. sa sedištem u ..., na ime troškova revizijskog postupka, isplati iznos od 21.500,00 dinara, u roku od 15 dana po prijemu presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Pazaru P1-249/13 od 17.11.2017. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje AA iz ... kojim je tražila da se poništi u celosti kao nezakonito rešenje tuženog Kompanije „BB“ a.d.o. ... o prestanku radnog odnosa tužilje br. ... od 05.03.2013. godine, kao neosnovan. Stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi prema tuženom da je tužilja zasnovala radni odnos na neodređeno vreme, počev od 01.03.2013. godine, sa punim radnim vremenom i to po osnovu preobražaja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, kao neosnovan. Stavom trećim izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1-495/18 od 14.08.2018. godine preinačena je prvostepena presuda tako što je usvojen tužbeni zahtev tužilje i poništeno kao nezakonito rešenje tužene o prestanku radnog odnosa tužilje broj ... od 05.03.2013. godine; usvojen je tužbeni zahtev tužilje pa je utvrđeno prema tuženom da je tužilja zasnovala radni odnos na neodređeno vreme počev od 01.03.2013. godine sa punim radnim vremenom, usled toga što je radni odnos tužilje na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme; obavezan je tuženi da tužilji na ime troškova parničnog postupka uplati iznos od 352.150,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju, iz svih zakonskih razloga zbog kojih se revizija može izjaviti.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...55/14), pa je ocenio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje posebno na ostale bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se revizija, u smislu člana 407. stav 2. i stav 3. istog zakona može izjaviti. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, na koju se u reviziji posebno ukazuje, navedenim zakonskim odredbama nije propisana kao revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je zasnovala radni odnos kod tuženog na određeno vreme sa nepunim radnim vremenom počev od 01.12.2010. godine do 28.02.2011. godine, za obavljanje poslova radnog mesta „preuzimač rizika 3“ u organizacionoj jedinici tuženog – Odeljenju za ..., Glavna filijala osiguranja u ... . Nakon isteka navedenog perioda tužilja je sa tuženim zaključila još 4 sukcesivna ugovora o radu na određeno vreme, takođe za obavljanje poslova radnog mesta „preuzimač rizika 3“, u ukupnom periodu od 01.03.2011. godine do 30.11.2011. godine. Nakon toga, parnične stranke su zaključile ugovor o radu na određeno vreme sa nepunim radnim vremenom počev od 01.12.2011. godine do 31.01.2012. godine, za obavljanje poslova radnog mesta „višeg referenta“. Po isteku ovog ugovora o radu tužilja je sa tuženim zaključila 8 sukcesivnih ugovora o radu na određeno vreme sa nepunim radnim vremenom za obavljanje poslova radnog mesta „preuzimač rizika 3“, i to za ukupni period od 01.02.2012. godine do 31.01.2013. godine, da bi zatim parnične stranke zaključile ugovor o radu na određeno vreme sa nepunim radnim vremenom za obavljanje poslova „preuzimač rizika 4“ za period od 01.02.2013. godine do 28.02.2013. godine. Svi ugovori o radu na određeno vreme su bili zaključeni zbog privremenog povećanja obima posla.

Rešenjem tuženog broj ... od 05.03.2013. godine tužilji je prestao radni odnos na određeno vreme ugovoren ugovorom o radu broj ... od 11.02.2013. godine na period od 01.02.2013. do 28.02.2013. godine, i to zbog isteka roka na koji je zasnovan. Nakon isteka ovog roka tužilja je dana 05.03.2013. godine odnela na potpis polisu za obnovu osiguranja direktoru preduzeća „VV“ u ... . U karnetu za mart mesec 2013. godine nije evidentirano prisustvo tužilje kao zaposlene kod tuženog, a od 01.03.2013. godine šifra pod kojom je tužilja radila kod tuženog više nije bila aktivna i nisu zabeleženi bilo kakvi rezultati njenog rada aktivacijom šifre.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev, pri čemu je uzeo u obzir samo činjenicu da nakon 28.02.2013. godine, kao datuma isteka roka za koji je zasnovan radni odnos, tužilja nije nastavila da radi kod tuženog pet radnih dana, nije dobijala radne zadatke, nije joj isplaćena zarada, niti je podnosila zahtev za isplatu zarade, zbog čega nema uslova da tužilji, u smislu odredbe člana 37. stav 4. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/2005, 61/05, 54/09) radni odnos na određeno vreme preraste u radni odnos na neodređeno vreme.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev smatrajući da je tužilja u periodu od 01.02.2012. do 28.02.2013. godine kontinuirano po više sukcesivnih ugovora o radu na određeno vreme, obavljala kod tuženog iste poslove, i to „preuzimač rizika 3“ i „preuzimač rizika 4“. U takvoj situaciji predmetni ugovori o radu imaju se smatrati jednim ugovorom po kom ukupno trajanje rada na određeno vreme nije moglo biti duže od 12 meseci, a kako je u konkretnom slučaju rad na navedenim poslovima u naznačenom periodu očigledno trajao duže od 12 meseci, po oceni drugostepenog suda, takvim zaključivanjem ugovora o radu sa tužiljom tuženi poslodavac je povredio pravilo o ograničenom trajanju radnog odnosa na određeno vreme propisano odredbom člana 37. stav 1. Zakona o radu.

Osnovano se u reviziji ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, i to odredbe člana 37 Zakona o radu.

Pogrešan je zaključak drugostepenog suda da je tužilja u periodu od 01.02.2012. godine do 28.02.2013. godine kontinuirano, po više sukcesivnih ugovora o radu na određeno vreme, obavljala iste poslove kod tuženog. Tužilja je u periodu od 01.02.2012. godine do 31.01.2013. godine obavljala poslove radnog mesta „preuzimač rizika 3“, i to sa nepunim radnim vremenom koje se smanjivalo u svakom ugovoru o radu, i to od 6 časova, 5 časova, 4 časa, 3 časa dnevno, da bi po ugovoru o radu na određeno vreme koji je zaključen za period od 01.01.2013. do 31.01.2013. godine nepuno radno vreme bilo 2 sata dnevno. Poslednjim ugovorom o radu na određeno vreme za period od 01.02.2013. do 28.02.2013. godine tužilja je angažovana na poslovima „preuzimač rizika 4“ sa radnim vremenom od 2 časa dnevno. Oba radna mesta su bila sistematizovana Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova kod tuženog iz marta meseca 2010. godine, ali ne u svim organizacionim jedinicama. Takođe, navedeni poslovi nisu potpuno identični prema uslovima koji su potrebni za obavljanje ovih poslova, a tužilja prema zaključenim ugovorima o radu sa tuženim nije obavljala poslove u istim odeljenjima, odnosno organizacionim jedinicama kod tuženog.

Naime, po osnovu ugovora o radu koji su zaključeni za period od 01.02.2012. godine do 28.02.2013. godine tužilja je obavljala poslove preuzimača rizika 3 u Odeljenju za .... – Glavna Filijala ..., a na osnovu ugovora o radu zaključenim za period od 01.02.2013. godine do 28.02.2013. godine tužilja je obavljala poslove preuzimač rizika 4 u Odeljenju ... i ... u Glavnoj filijali ... .

Prema Pravilniku o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova tuženog, za radno mesto preuzimač rizika 3 u Odeljenju za ... propisani su uslovi – SSS svih zanimanja, poznavanja rada na PS i poznavanja engleskog jezika, a u Odeljenju za ... i .... za radno mesto preuzimač rizika 3 potrebna je SSS svih zanimanja i poznavanja rada na PS, s tim što u Pravilniku nije sistematizovano mesto preuzimača rizika 4 za GFO ... .

Iz navedenog proizlazi da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev smatrajući da se u konkretnom slučaju nisu stekli uslovi za preobražaj radnog odnosa tužilje kod tuženog sa određenog na neodređeno vreme. Ovo zato što pored činjenice da tužilja nakon isteka roka na koji je zasnovan radni odnos poslednjim ugovorom o radu zaključenim 01.03.2013. godine nije nastavila da radi kod tuženog pet radnih dana, tužilja nije obavljala iste poslove i radne zadatke u periodu dužem od 12 meseci, kako je to pogrešno zaključio drugostepeni sud. Pored toga, tužilja nije zasnovala radni odnos sa punim radnim vremenom, a nije dokazala da je, i pored zaključenih ugovora o radu sa nepunim radnim vremenom, obavljala poslove i radne zadatke sa punim radnim vremenom, odnosno da je radila 8 sati dnevno, što je još jedan razlog zbog koga radni odnos tužilje na određeno vreme nije mogao da preraste u radni odnos na neodređeno vreme.

Zbog svega navedenog revizija tužene je usvojena, a pobijana presuda preinačena, kao u stavu prvom izreke.

Tužena je revizijskom postupku uspela, troškove revizijskog postupka je u reviziji tražila i opredelila, na ime sastava revizije 19.800,00 dinara (16.500,00 dinara plus PDV) i takse na reviziju. Tužilja je obavezana da tuženoj plati troškove revizijskog postupka, kao u stavu drugom izreke, i to samo za sastav revizije 16.500,00 dinara i taksu na reviziju u iznosu od 5.000,00 dinara, u smislu člana 28. i Tarifnog broja 1.tačka 5 Zakona o sudskim taksama („Sl.glasnik RS“ broj 28/94...106/15). Tuženoj nisu priznati troškovi PDV-a jer, pored uverenja Poreske uprave da se nalazi u sisitemu PDV-a, punomoćnik tužene nije dostavio i račun o izvršenim uslugama, u smislu stava Vrhovnog kasacionog suda usvojenog na sednici Građanskog odeljenja od 05.07.2016. godine.

Tehnička ispravka revizije u kojoj su traženi veći troškovi nije uzeta u obzir, jer je podneta posle isteka zakonskog roka od 30 dana za izjavljivanje revizije (tuženi je drugostepenu presudu primio 13.09.2018. godine, a ispravka revizije predata 01.11.2018. godine).

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci presude, na osnovu člana 416. stav 1. i člana 165. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Ljubica Milutinović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić