Protiv pravnosnažne presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 4047/22 od 23.02.2023. godine, revizije su blagovremeno izjavili tužilja i tuženi. Revizijom tuženog se navedena drugostepena presuda pobija u usvajajućem delu stava prvog i u stavovima drugom i trećem izreke, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakon o parničnom postupku i zbog pogrešne primene materijalnog prava, dok se revizijom tužilje drugostepena presuda pobija u odbijajućem delu stava prvog izreke, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja i tuženi su podneli odgovore na revizije, sa zahtevima za naknadu troškova na ime sastava tih odgovora.

Ispitujući zakonitost i pravilnost pobijane presude, po izjavljenim revizijama, a u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20,10/23 – drugi zakon) – u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni sud je našao da su revizije tužilje i tuženog neosnovane.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je sa tuženim zasnovala radni odnos na neodređeno vreme, počev od 15.05.2020. godine, radi obavljanja poslova „Technical Operations Specialist“ – asistenta za ..., sa probnim radom u trajanju od tri meseca. Radni odnos tužilje je trajao do 07.04.2021. godine, s tim da nakon 04.03.2021. godine nije dolazila na posao. Dana 12.03.2021. godine, tuženi je doneo upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu tužilje i to zbog učinjene povrede radne obaveze iz člana 179. stav 2. tačka 5) Zakona o radu u vezi člana 7. stav 2. Ugovora o radu, jer je prema obaveštenju koje je tuženom dostavljeno dana 04.03.2021. godine, od strane knjigovodstvene agencije „Evidence Biro“ iz Novog Sada, zasnovala radni odnos sa kompanijom ZRB Group doo, Beograd, Čukarica na radnom mestu „...“, bez prethodne saglasnosti poslodavca (tuženog), čime je učinila povredu navedene radne obaveze. Istog dana 04.03.2021. godine, odjavljena je sa osiguranja. Tužilja je inače dostavila izjašnjenje na upozorenje. Rešenjem tuženog od 30.03.2021. godine, tužilji je, sa danom 07.04.2021. godine, otkazan ugovor o radu kod tuženog, zbog učinjene povrede radne obaveze iz člana 7. st. 2. i 3. Ugovora o radu. U obrazloženju rešenja o otkazu ugovora o radu tuženi se pozvao samo na odredbu člana 179. Zakona o radu, te tužilju poučio da protiv ovog rešenja može u roku od 90 dana od dana dostavljanja pokrenuti spor pred nadležnim sudom. Tužilji je poslednja zarada isplaćena za mesec februar u bruto iznosu od 106.410,58 dinara, odnosno u neto iznosu od 76.432,82 dinara. Utvrđeno je i da je tužilja u radnom odnosu kod tuženog bila manje od godinu dana, da živi u zajednici sa roditeljima, te da nema izdržavanih članova porodice.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev i poništio kao nezakonito rešenje o otkazu ugovora o radu tužilje. Po stanovištu tog suda, rešenje o otkazu ugovora o radu, kao storgo formalni akt, donosi se u pismenom obliku i mora da sadrži obrazloženje i pouku o pravnom leku. Kako je tuženi u rešenju od 30.03.2021. godine, kojim je tužilji otkazan ugovor o radu sa 07.04.2021. godine, naveo zakonski osnov, ali ne i razloge za otkaz ugovora o radu, to je isto doneto suprotno odredbi člana 185. stav 1. Zakona o radu, te je stoga nezakonito. Imajući u vidu da je osporeno rešenje poništeno kao nezakonito, obavezan je tuženi da tužilji umesto vraćanja na rad, naknadi štetu, u visini jedne bruto plate, saglasno parametrima propisanim odredbom člana 191. stav 5. Zakona o radu, dok je u preostalom delu zahtev za naknadu štete odbijen.

Drugostepeni sud je delimično preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu tužbenog zahteva koji se odnosi na naknadu štete, nalazeći da tužilji, umesto vraćanja na rad pripada pravo na iznos neto, a ne bruto zarade, kako to pogrešno zaključuje prvostepeni sud. U preostalom usvajajućem delu ovaj sud je potvrdio prvostepenu presudu, ocenivši da je pravilno prvostepeni sud pravilno poništio rešenje od 30.03.2021. godine, nalazeći da obrazloženje rešenja o otkazu ugovora o radu mora da sadrži konkretizaciju radnje koja predsavlja razlog za oktaz ugovora o radu, kako u pogledu načina, tako i u pogledu vremena i mesta izvršenja, uz navođenje dokaza iz kojih su ove bitne okolnosti utvrđene, jer je valjanost obrazloženja uslov za punovažnost rešenja kojim poslodavac zaposlenom otkazuje ugovor o radu.

Prema odredbi člana 179. stav 2. tačka 5) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05...75/14), poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog i njegovo ponašanje, i to ako učini drugu povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktim, odnosno ugovorom o radu.

Prema odredbi člana 180. stav 1. istog zakona, poslodavac je dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. st. 2. i 3. ovog zakona, zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje osam dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja. Stavom 2. ovog člana zakona, propisano je da je u upozorenju iz stava 1. ovog člana poslodavac dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje.

Prema odredbi člana 185. stav 1. istog zakona, ugovor o radu otkazuje se rešenjem, u pismenom obliku, i obavezno sadrži obrazloženje i pouku o pravnom leku.

Po oceni Vrhovnog suda, pobijana presude je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

U članu 185. stav 1. Zakona o radu, navedeni su obavezni elementi rešenja kojim se otakazuje ugovor o radu, i to: uvod, izreka, obrazloženje, pouka o pravnom leku i potpis, pri čemu obrazloženje mora da sadrži razloge koji pokazuju da je određeni otkazni razlog nastao i da su ispunjeni uslovi za njegovu primenu, što u konkretnoj situaciji nije slučaj. Ovo iz razloga što obrazloženje rešenja tuženog, sadrži samo poziv na odredbu člana 179. Zakona o radu, bez preciziranja stava i tačke te odredbe, uz navođenje teksta: „Poslodavac je zaposlenom otkazao ugovor o radu iz sledećih razloga:“, pri čemu nije naveo nijedan od razloga otkaza, navodeći da je na osnovu navedenog doneto rešenje kao u dispozitivu, iako nije naveden nijedan razlog koji upućuje na odluku iz dispozitiva. U konkrenom slučaju, pobijano rešenje ne sadrži obrazloženje o ispunjenosti uslova za primenu otkaznog razloga. Stoga se ne mogu kao osnovani prihvatiti navodi revizije tuženog u kojima se poziva na rešenje VKS-a Rev2 2332/2019 od 06.11.2019. godine, po kome poslodavac ne mora detaljno obrazlagati rešenje o otkazu ugovora o radu, ako pismeno upozorenje sadrži precizne i jasne razloge o ispunjenosti uslova za otkaz, budući da je pobijano rešenje poslodavca o otkazu ugovora o radu potpuno neobrazloženo. Taj akt prethodi otkazu ugovora o radu, čiji je smisao da se zaposlenom stavi do znanja da je svojom radnjom, odnosno postupkom izazvao nastanak otkaznog razloga, a koji treba da izazove njegovu reakciju i izjašnjenje o predočenom otkaznom razlogu, čija sadržina bi u vidu razloga, koji treba da budu sastavni deo rešenja o otkazu ugovora o radu, a koji, kako je to i napred navedeno, pokazuju da je određeni otkazni razlog nastao i da su ispunjeni uslovi za njegovu primenu, trebalo da budu pretočenu u obrazloženje rešenja o otkazu, što u predmetnoj situaciji nije slučaj. S obzirom na navedenu sadržinu obrazloženja pobijanog rešenja o otkazu ugovora o radu, i po oceni Vrhovnog suda, ovakva odluka tuženog ne sadrži razloge koji opravdavaju donošenje odluke o prestanku radnog odnosa, budući da tuženi, ni dispozitivom, ni obrazloženjem rešenja nije konkretizovao povredu radne obaveze utvrđenu ugovorom o radu tužilje, zbog čega je odluka tuženog nezakonita.

Imajući u vidu učinjene propuste u postupku donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu, te da sud u toku postupka nije utvrdio da je postojao osnov za prestanak radnog odnosa, upravo zbog toga što obrazloženje rešenja ne sadrži sve elemente na osnovu kojih bi se moglo utvrditi da postoji osnov za otkaz ugovora o radu tužilji, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu nezakonito.

Pored toga, ukoliko je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, a zaposleni ne želi da se reintegriše u radni odnos, on po samom zakonu ima pravo da umesto vraćanja na rad zahteva naknadu štete (tzv. supstitucija reintegracije), a poslodavac je u obavezi da mu tu štetu naknadi i to u visini koju odmeri sud primenom odredbi člana 191. st. 5. i 8. Zakona o radu. Polazeći od činjenice da je rešenje tuženog od 30.03.2021. godine, poništeno kao nezakonito, te da tužilja ne zahteva vraćanje na rad, osnovano potražuje od tuženog štetu u smislu odredbe člana 191. stav 5. Zakona o radu. Drugostepeni sud, pravilno zaključuje da u ovom slučaju postoji osnov za naknadu štete, umesto vraćanja na rad, čija visina je pravilno utvrđena na osnovu relevantnih činjenica da je u radnom odnosu kod tuženog provela manje od jedne godine, da je u momentu prestanka radnog odnosa imala 29 godina života, da živi sa roditeljima, te da nema članove porodice koje izdržava, zbog čega joj pripada naknada u visini jedne neto, a ne bruto, zarade ostvarene u mesecu koji prethodi mesecu u kojem joj je prestao radni odnos.

Iz svih navedenih razloga, Vrhovni sud nalazi da su revizije stranaka neosnovane, pa je primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno kao u stavu prvom izreke.

S obzirom da su revizije tužilje i tuženog odbijene, kao i da troškovi odgovora na reviziju nisu troškovi potrebni za vođenje ove parnice, odbijeni su i zahtevi tužilje i tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka na ime sastava revizija i odgovora na revizije, pa je na osnovu člana 153. i člana 154. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu drugom i trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelena Ivanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković