Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3080/2018 od 01.02.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2690/17 od 11.05.2018. godine, u drugom, trećem i četvrtom stavu izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je, na osnovu člana 404. ZPP, blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Prema navedenoj odredbi revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako Vrhovni kasacioni sud oceni da je potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačiti sudsku praksu ili dati novo tumačenje prava (posebna revizija).

U konkretnom slučaju, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, postoji potreba za odlučivanjem o posebnoj reviziji tužioca radi tumačenja odredbe člana 5. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 34/01 ... 21/16) i u toj odredbi upotrebljenog pojma: „isti poslodavac“, relevantnog za pravo tužioca na dodatak na platu za vreme provedeno u radnom odnosu - minuli rad u visini od 0,4% od osnovice za svaku punu godinu rada ostvarenu kod poslodavca, u smislu stava 1. tačka 1. istog člana.

Iz tog razloga, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiočeva revizija osnovana.

Podnetom tužbom tužilac traži isplatu minulog rada i za vreme koje je proveo na radu u Centru za socijalni rad.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zasnovao radni odnos sa tuženim 01.06.2012. godine. Pre toga, od 04.01.2006. godine bio je u radnom odnosu u Centru za socijalni rad u ... . Aneksom ugovora o radu od 08.10.2014. godine izmenjena je tačka 10. ugovora o radu od 01.06.2012. godine, tako što je ugovoreno da se zarada tužioca utvrđena tačkom 8. tog ugovora, uvećava za 0,4% za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu kod tuženog i ustanovama u istoj delatnosti obuhvaćenim planom mreže, odnosno osnovanim od istog nivoa vlasti, kao i da tužilac ima pravo na uvećanje zarade po osnovu minulog rada za dve godine tri meseca i 18 dana. Tužilac nije poništavao aneks ugovora o radu. Od maja 2016. godine, bez zaključenog aneksa ugovora o radu, tuženi isplaćuje tužiocu zaradu sa uvećanjem za minuli rad ostvaren u radnom odnosu i u Centru za socijalni rad u ... .

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev. Po nalaženju tog suda, tužilac je 08.10.2014. godine potpisao aneks ugovora o radu i saznao da će mu zarada po osnovu minulog rada biti uvećana samo za vreme koje je proveo u radnom odnosu kod tuženog, ali nije tražio poništaj tog aneksa zbog čega u ovom sporu neosnovano potražuje naknadu štete jer bi na to imao pravo samo da je uspešno poništio aneks ugovora o radu.

Drugostepeni sud je odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu. Po stanovištu tog suda, o tužiočevom zahtevu je pravilno odlučeno ali ne iz razloga koji su navedeni u presudi prvostepenog suda već zato što ustanove u kojima je tužilac radio - Centar za socijalni rad u ... i tuženi, iako obavljaju istu delatnost socijalne zaštite, nemaju istog osnivača i zato tužiocu ne pripada pravo na uvećanje zarade i za minuli rad ostvaren u organu starateljstva, u smislu člana 5. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su u ovom sporu pogrešno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 5. stav 1. tačka 1. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama propisano je da zaposlenom dodatak na platu pripada za vreme provedeno u radnom odnosu - minuli rad, u visini od 0,4% od osnovice za svaku punu godinu rada ostvarenu kod poslodavca u smislu člana 1. tog zakona. Prema 2. stavu iste odredbe, sve ustanove u istoj delatnosti obuhvaćene istim planom mreže, odnosno osnovane od strane istog nivoa vlasti, smatraju se istim poslodavcem u smislu stava 1. tog člana.

Prema navedenoj odredbi, po shvatanju revizijskog suda, pod kategorijom: „isti poslodavac“ podrazumevaju se ustanove obuhvaćene istim planom mreže ili ustanove osnovane od strane istog nivoa vlasti. Ovi kriterijumi postavljeni su alternativno, što znači da nije nužno da se radi o ustanovi obuhvaćenoj istim planom mreže i osnovanoj od strane istog nivoa vlasti, već je dovoljno da bude ispunjen samo jedan od ovih kriterijuma.

U konkretnom slučaju, tužilac je pre zasnivanja radnog odnosa sa tuženim bio u radnom odnosu u Centru za socijalni rad u ... . Obe ustanove obavljaju delatnost socijalne zaštite i zato se ima smatrati da je tužilac u radnom odnosu kod istog poslodavca, u smislu člana 5. Zakona o platama u državnim orgnaima i javnim službama, bez obzira što ove ustanove nisu osnovane od strane istog orana vlasti jer se radi o ustanovama obuhvaćenim istim planom mreže. To proizilazi i iz odredbe člana 7. Uredbe o mreži ustanova socijalne zaštite kojom je propisano da centri za socijalni rad obavljaju i poslove za koje je bila predviđeno osnivanje Centra za porodični smeštaj i usvajanje, što takođe ukazuje da su obe ustanove deo istog sistema mreže socijalnih ustanova.

Osim toga, Posebnim kolektivnim ugovorom za socijalnu zaštitu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 11/15), koji se neposredno primenjuje, ustanovljeno je pravo zaposlenog na uvećanje zarade po osnovu minulog rada za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu u ustanovama socijalne zaštite, dakle bez bilo kakvog daljeg uslovljavanja u pogledu vrste ustanove i njenog osnivača (član 60. stav 1. tačka 1).

Iz izloženog sledi da tuženi nije mogao obustaviti isplatu tužiocu uvećane zarade po osnovu minulog rada, ostvarenog u radnom odnosu u Centru za socijalni rad, jer mu to pravo pripada neposredno na osnovu zakona, podzakonskih akata i Posebnog kolektivnog ugovora koji se, kada su u pitanju prava iz radnog odnosa zaposlenih u ustanovama socijalne zaštite, neposredno primenjuje.

Iz navedenih razloga, imajući u vidu da nižestepeni sudovi zbog pogrešne primene materijalnog prava pri odlučivanju o osnovu tužbenog zahteva nisu utvrđivali činjenice bitne za njegovu visinu, presude nižestepenih sudova su morale biti ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje u smislu iznetih primedbi.

Ukinute su i odluke sudova o troškovima postupka, kao o sporednom zahtevu koji zavisi od konačnog ishoda spora.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić