Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 592/23 od 08.02.2023. godine, preinačena je presuda Osnovnog suda u Vranju P1 631/21 od 20.10.2022. godine u stavu prvom, drugom i četvrtom izreke, tako što se odbija tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog broj ... od 16.01.2017. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu sa danom 16.01.2017. godine, kao neosnovan, zatim je odbijen zahtev tužioca za vraćanje na rad i obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 33.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dostavio odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20,10/23 – drugi zakon) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, niti druge bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog, po osnovu ugovora o radu od 13.01.2015. godine, sa pripadajućim aneksima i raspoređen na poslovima ... referenta ... do 16.01.2017. godine, kada mu je prestao radni odnos pobijanim rešenjem tuženog. Rešenjem direktora tuženog broj ... od 16.01.2017. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu, jer kao referent ..., od dana uvođenja DMS (dokument menacment sistem) kod tuženog, odnosno overe svih ulaznih faktura kroz DMS sistem (10.01.2016. godine) do dana sačinjavanja upozorenja na postojanje razloga za otkaz (16.12.2016. godine), u delu rukovanja DMS sistemom, nije preduzeo nikakve radnje, odnosno nije overio nijedan dokument, nije poštovao proceduru i sistem upravljanja kvalitetom implementiran kod tuženog, niti je ispratio promenu plana proizvodnje (u pogledu porasta dnevne dinamike i mesečne potrošnje farbe, kao i stanja zaliha), što je dovelo do nedostatka materijala, odnosno neblagovremenog trebovanja boje, zbog čega je došlo do zastoja proizvodnje u periodu od 29.11.2016. godine do 08.12.2016. godine i štete za tuženog, zbog čega mu je primenom odredaba člana 179. stav 2. tačka 5. i člana 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu otkazan ugovor o radu. Pre donošenja pobijanog rešenja, tužilac je pismeno upozoren o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, na koje se pismeno izjasnio, a pribavljeno je i mišljenje reprezentativnog sindikata kod tuženog.

Iz iskaza saslušanih svedoka, utvrđeno je da je nejasno zbog čega je odjednom došlo do povećane potrošnje farbe, te da ista, kod donetih programa proizvodnje i postojećih normativa za proizvodnju, nije mogla da bude predviđena.

Nadalje, iz nalaza i mišljenja veštaka finansijske struke, kao i dopunskog nalaza tog veštaka, utvrđeno je da je kritičnom prilikom, 16.11.2016. godine, bilo dovoljno farbe za nesmetanu proizvodnju, kao i u periodu od 29.11.2016. godine do 08.12.2016. godine, te da tužilac svojim radom, nije doprineo da dođe do zastoja u proizvodnji, dok je iz nalaza veštaka informacionih tehnologija, utvrđeno da tužilac nije koristio DMS (što on i ne spori), ali da propusti tužioca, odnosno neunošenje podataka u DMS, nisu uticali na proizvodnju.

Iz nalaza i mišljenja veštaka neuropsihijatra, utvrđeno je da tužilac ne boluje od akutne duševne bolesti, niti duševne zaostalosti, ali da boluje od duševne bolesti koja pripada grupi neuroza koja je bila prisutna i pre kritičnog događaja 16.11.2017. godine, a koja je smanjivala sposobnost tužioca da na vreme prihvati nove zahteve uvedenog sistema, bez pomoći stručnog lica.

Tuženi je doneo Uputstvo za DMS za nabavku kao i Uputstvo za obradu faktura, koje je 10.01.2016. godine, od strane direktora IT sektora, dostavljeno službi nabavke, odnosno svim referentima. Prema tom uputstvu, svi zaposleni koji su bili uključeni u proces overe fakture od 01.08.2016. godine, bili su u obavezi da sve ulazne fakture overavaju kroz DMS, uključujući i službu nabavke. Utvrđeno je i da tužilac, iako je obučavan za rad i korišćenje DMS, nije bio u mogućnosti da uspešno radi na njemu, te je tražio pomoć od kolega u radu, kao i promenu radnog mesta.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, poništio kao nezakonito osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu tužioca i obavezao tuženog da tužioca vrati na rad. Po oceni prvostepenog suda, tuženi organ je, donoseći pobijano rešenje, činjenično stanje podveo pod pogrešnu pravnu normu, jer je tužilac prošao obuku za rad na DMS, ali nije usvojio znanja za rad na istom, zbog čega bi, u konkretnom slučaju, postojali razlozi za otkaz ugovora o radu iz člana 179. stav 1. tačka 1) Zakona o radu i takav otkaz bi bio opravdan. Pored toga, na strani tužoica nema krivice u vidu namere da ne obavlja poslove – unošenje podataka u DMS, niti je tužilac, na osnovu svojih psihičkih kvaliteta mogao uspešno da obavlja te poslove, zbog čega, po oceni prvostepenog suda, nema ni nemarnog postupanja, niti grube nepažnje potrebne za primenu odredaba na osnovu kojih mu je otkazan ugovor o radu.

Drugostepeni sud je preinačeio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, nalazeći da je tuženi prilikom donošenja pobijanog rešenja poštovao proceduru propisanu Zakonom o radu, te da je pravilno utvrdio da tužilac nije postupao saglasno propisanim procedurama i uputstvima kod tuženog, niti je postupao saglano odlukama direktora, odnosno neposrednog pretpostavljenog u pogledu poslova koje je trebalo da obavlja.

Odredbom člana 179. stav 2. tačka 5) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05...75/14), poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog i njegovo ponašanje, i to ako učini drugu povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktim, odnosno ugovorom o radu.

Prema odredbi člana 179. stav 3. tačka 8) istog zakona, poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu, i to ako ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Po oceni Vrhovnog suda, u postupku pred drugostepenim sudom izvedeni zaključak, povodom ocene pravilnosti otkazivanja ugovora o radu i vraćanja tužioca na rad, koji je suprotan odluci prvostepenog suda, tj. odbijanjem tužbenog zahteva od strane drugostepenog suda za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanju tužioca na rad, kroz preinačavanje prvostepene presude, se ne može prihvatiti kao pravilan i na zakonu zasnovan. Ovo iz razloga što je, da bi se mogao primeniti otkazni razlog iz stava 2. člana 179, pa time i iz tačke 5) te odredbe Zakona o radu, kao indirektno, unapred utvrđeni disciplinski otkazni razlog, neophodno da ponašanje koje se stavlja na teret zaposlenom, predstavlja skrivljenu povredu radne obaveze, tj. da je zaposleni utvrđenu povredu radne obaveze, učinio svojom krivicom. Pri tome, treba imati u vidu i da nije svaki stepen krivice dovoljan razlog za prestanak radnog odnosa, već je za postojanje odgovornosti zaposlenog, odlučno postojanje umišljaja ili krajnje (grube) nepažnje. Krivica zaposlenog kod povrede radne obaveze je uslov za mogućnost otkaza ugovora o radu zaposlenog, koja se ogleda u psihičkom odnosu učinioca prema povredi radne obaveze i njenim posledicama i pretpostavlja postojanje svesti zaposlenog da određenim ponašanjem ili propuštanjem, čini povredu radne obaveze ili discipline, odnosno odlučna činjenica da je tužilac učinio povredu radne obaveze, je psihički odnos tužioca prema povredi radne obaveze i njenim posledicama. Kako u postupku utvrđenom činjeničnom stanju i izvedenim dokazima, saslušanjem svedoka tužioca i zakonskog zastupnika tuženog u svojstvu svedoka i drugih svedoka i provedena dva finansijska veštačenja, nije utvrđeno da je tužilac kriv za nastanak otkaznog razloga, odnosno da svojim radom nije doprineo da dođe do zastoja u proizvodnji, tj. da nije utvrđeno da je izvršio povredu radne obaveze, koja mu se po navedenoj odredbi stavlja na teret, to nije bilo mesta ni donošenju rešenja, kojim mu se otkazuje ugovor o radu po osnovu povrede radne obaveze utvrđene opštim aktom, odnosno ugovorom o radu.

Takođe, po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju, nije ispunjen ni otkazni razlog iz člana 179. stav 3. tačka 8) Zakona o radu, jer se ponašanje tužioca, ne može podvesti ni pod nepoštovanje radne discipline, propisane aktom poslodavca, konkretno kolektivnim ugovorom tuženog i prethodno navedenim uputstvima donesenim od strane poslodavca. Ovo stoga što prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac svojim radom u vidu nepoštovanja radne discipline, a što je bio drugi razlog tuženog za otkazivanje ugovora o radu, ni na taj način, nije doprineo da dođe do zastoja u procesu proizvodnje. Naime, nepoštovanje radne discipline, kao otkazni razlog, nije potrebna krivica, već je dovoljna samo svest o nedisciplini, odnosno njenom narušavanju, a da tužilac nije imao svest o narušavanju radne discipline, dokazuje i činjenica da se zbog njemu komplikovanog rada na DMS, obratio svom neposredno pretpostavljenom, izražavajući bojazan da ne izazove probleme u lancu snabdevanja, odnosno obezbeđenja repromaterijala, što jasno upućuje na to da tužilac nije sa namerom odbijao rad u navedenom sistemu. Navedeno je potvrđeno i izjavama drugih saslušanih svedoka, a to proizlazi i iz nalaza i mišljenja veštaka, odnosno da je u spornom periodu bilo dovoljno farbe za normalan proces proizvodnje, kao i da neoveravanjem faktura u elektronskoj formi DMS, nije moglo tuženom načiniti nikakvu štetu, te da nema doprinosa tužioca zastoju u procesu proizvodnje, zbog čega je pravilan zaključak prvostepenog suda, da nisu bili ispunjeni zakonski uslovi iz citiranih odredaba Zakona o radu za donošenje rešenja, kojim se tužiocu otkazuje ugovor o radu.

Sledom iznetog, Vrhovni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu presudu, tako što je odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je tužbeni zahtev usvojen i poništeno osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu uz obavezivanje tuženog da tužioca vrati na rad, kao i u delu odluke o troškovima postupka.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu, na osnovu čl. 153. i 154. ZPP, pripadaju i opredeljeni troškovi ovog postupka za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara. u skladu sa Tarifom o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“, broj 121/12, 37/21), sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana isteka roka za dobrovoljno izvršenje do konačne isplate

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Kako troškovi sastava odgovora na reviziju ne predstavljaju troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, Vrhovni sud je na osnovu člana 153. i 154. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Željko Škorić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković