Prema odredbi člana 404. stav 1. ZPP, revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Vrhovni kasacioni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi da se dozvoli posebna revizija, jer u konkretnom slučaju ne postoji nijedan od razloga navedenih u odredbi člana 404. stav 1. ZPP zbog kojih bi reviziju trebalo izuzetno dozvoliti. Predmet spora u ovom slučaju je potraživanje tužioca AA na ime naknade štete zbog manje isplaćenih zarada u periodu od januara 2017. zaključno sa majem 2018. godine. Nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev odbili našavši da je u spornom periodu tužiočeva zarada pravilno umanjivana za 10% na osnovu odredaba člana 5. Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik RS“ br. 116/14, 95/18).

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pogrešno je stanovište tužioca da se odredbe navedenog zakona ne odnose na zaposlene u javnim medijskim servisima jer sredstva za svoje finansiranje obezbeđuju naplatom takse koja ne može biti javni prihod. Vrhovni kasacioni sud ukazuje na to da, saglasno odredbama člana 35. stav 1. i člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o javnim medijskim servisima („Službeni glasnik RS“, br. 83/14... 108/16), Republika Srbija obezbeđuje stabilno i dovoljno finansiranje osnovne delatnosti javnog medijskog servisa iz sredstava budžeta. Dakle, javni medijski servis jeste korisnik javnih sredstava u smislu Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava, s tim što korišćenje budžetskih sredstava ne sme da utiče na njegovu uređivačku nezavisnost i institucionalnu autonomiju.

Vrhovni kasacioni sud je prilikom odlučivanja o dozvoljenosti posebne revizije imao u vidu i to da revident nije dostavio dokaze o neujednačenoj sudskoj praksi u predmetima sa istim ili bitno sličnim činjeničnim i pravnim osnovom, kao i da se ne radi o pravnom pitanju koje treba razmotriti u opštem interesu ili u interesu ravnopravnosti građana.

Ispitujući dozvoljnost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 441. ZPP, revizija je uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Ukoliko se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu u ovoj vrsti sporova, dozvoljenost revizije se ocenjuje na osnovu člana 403. stav 3. ZPP, prema kome revizija nije dozvoljena, ukoliko vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovom sporu radi naknade štete po osnovu manje obračunate i isplaćene plate za pripadajućom kamatom, podneta je sudu dana 14.06.2018. godine. U podnesku od 11.02.2019. godine, tužioci, koji nisu jedinstveni suparničari, su preinačili tužbu, a za tužioca AA kao vrednost predmeta spora označen je iznos od 99.251,10 dinara.

Kako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, revizija tužene nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Kako troškovi odgovora na reviziju ne predstavljaju potrebne troškove radi vođenja parnice u smislu odredbe člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u trećem stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić