Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1494/23 od 07.04.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđeno rešenje sadržano u stavu prvom izreke prvostepene presude. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u delu stava drugog, stavu trećem i četvrtom izreke, pa je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog broj .. od 16.04.2018. godine, kojim je tužiocu otkazan Ugovor o radu broj .. od 18.01.2018. godine i da se obaveže tuženi da tužiocu naknadi štetu umesto vraćanja na rad u ukupnom iznosu od 360.501,72 dinara, kao i tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu naknadi štetu u visini izgubljene zarade, za period od 26.04.2018. godine do 14.08.2018. godine, sa zakonskom zateznom kamatom i tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da za tužioca uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje na iznose izgubljene zarade. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka u stavu šestom izreke prvostepene presude, pa je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 227.150,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti do isplate, a odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 238.800,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove postupka po žalbi u iznosu od 111.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja pred drugostepenim sudom.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju, a troškove sastava tog odgovora je tražio.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 - drugi zakon) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zasnovao radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme radi obavljanja poslova ...-menadžera po osnovu Ugovora o radu od 18.01.2018. godine, sa ugovorenim probnim radom u trajanju od šest meseci koji se završava dana 17.07.2018. godine. Odlukom o izmenama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova tuženog od 04.04.2018. godine, ukinuti su poslovi direktora službe marketinga, a sistematizovani su poslovi koordinator marketinga i rangiranje poslovnih partnera, za koje je predviđen uslov master- menadžer Ekonomskog fakulteta ili FON-a uz dve godine radnog iskustva u struci. Ukinuti su i poslovi ...-menadžera u Službi marketinga tuženog, dok su poslovi grafičkog dizajnera organizaciono pripojeni komercijalnom sektoru. Navedena odluka je objavljena istog dana na oglasnoj tabli tuženog. Osporenim rešenjem od 16.04.2018. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom, usled ekonomskih i organizacionih promena kod tuženog. Prema razlozima obrazloženja tog rešenja, navedenim Pravilnikom od 04.04.2018. godine su ukinuti poslovi ...-menadžera u Sektoru marketinga iz ekonomskih razloga (racionalizacije troškova i reorganizacije poslova u toj službi ) i konstatovano je da se tužiocu ne može obezbediti nijedno pravo iz čl. 154. i 155. Zakona o radu, odnosno drugi odgovarajući posao shodno njegovoj stručnoj spremi, kao ni posao u nižem stepenu stručne spreme u njegovom zanimanju, niti mogućnost dokvalifikacije i prekvalifikacije. Tužbeni zahtev u delu za naknadu štete na ime izgubljene zarade tužilac je opredelio prema nalazu sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je našao da je osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu nezakonito, jer prilikom njegovog donošenja tuženi nije izvršio prethodno ocenjivanje izvršilaca u Službi marketinga, prema prethodno utvrđenim kriterijumima, kao ni upoređivanje više radnika koji su ispunjavali uslove za novosistematizovano radno mesto koordinatora, među kojima je i tužilac, a u osporenom rešenju su izostali razlozi zbog kojih je na navedeno novosistematizovano radno mesto premeštena druga zaposlena BB, koja je bila direktor Službe marketinga.

Po stanovištu drugostepenog suda, navedeni zaključak prvostepenog suda zasnovan je na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Ovo stoga što je u trenutku donošenja osporenog rešenja ukinuto radno mesto na koje je tužilac bio raspoređen i prestala je potreba za njegovim radom, pa je poslodavac ovlašćen da zaposlenog sa drugog radnog mesta koje je takođe ukinuto, rasporedi na novo sistematizovano ili drugo preostalo radno mesto. U toj situaciji osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu ne mora da sadrži razloge zbog čega je prednost data drugom zaposlenom u odnosu na tužioca, jer razlog prestanka potrebe za tužiočevim radom nije bilo smanjenje broja izvršilaca na istom radnom mestu sa kojeg je drugi zaposleni raspoređen na novo sistematizovano radno mesto. Sledom toga, tužiocu ne pripada naknada štete umesto vraćanja na rad, niti naknada štete u vidu izgubljene zarade sa pripadajućim doprinosima za penzijsko i invalidsko osiguranje.

Po oceni Vrhovnog suda, pobijana presuda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, ... 75/14), propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca, i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo, kada je odbio tužbeni zahtev tužioca. Za svoju odluku drugostepeni sud je dao razloge koje u potpunosti prihvata i Vrhovni sud.

Naime, i po stanovištu ovog suda, u konkretnom slučaju je postojao osnov za primenu otkaznog razloga propisanog članom 179. stav 5. tačka 1) Zakona o radu, jer je radno mesto na kojem je tužilac bio raspoređen ukinuto. U toj situaciji, kada je radno mesto ukinuto, tuženi nije bio u obavezi da primeni kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih, jer je primena kriterijuma obavezna samo u situaciji smanjenja broja izvršilaca na istom radnom mestu, što ovde nije slučaj. Činjenica da je na novo sistematizovano radno mesto koordinatora premeštena druga zaposlena je bez uticaja, zbog toga što je autonomno pravo poslodavca da samostalno, prema svojim potrebama, u cilju racionalizacije i uštede i u skladu sa svojom poslovnom politikom, odredi način na koji će organizovati proces rada i obavljanje poslova, pa sud ne može da ceni njihovu celishodnost i opravdanost. Sledom toga, postupak otkaza po navedenom osnovu u konkretnom slučaju je sproveden u svemu u skladu sa zakonom, a posledično je neosnovan i zahtev tužioca za naknadu štete umesto vraćanja na rad i zbog izgubljene zarade u utuženom periodu, kao i za uplatu doprinosa za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje.

Imajući u vidu sve izloženo, Vrhovni sud je našao da reviziju treba odbiti kao neosnovanu, pa je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tužioca odbijena kao neosnovana, a odgovor na reviziju ne predstavlja radnju koja je bila potrebna za vođenje ovog postupka, odbijeni su zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova postupka, na osnovu čl. 153. i 154. stav 1. ZPP, pa je odlučeno kao u stavu drugom i trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelena Ivanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković