Protiv pravnosnažne drugostepene presude, u odnosu na preinačeni deo, reviziju je blagovremeno izjavio tuženi, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku je utvrđeno da je tužilja bila u radnom odnosu kod tuženog na poslovima radnika u proizvodnji, počev od 01.12.2012. godine. Imala je ugovoreno 40- to časovno radno vreme, s tim da se kod tuženog radilo u prvoj, drugoj i trećoj smeni. Evidencije o prisustvu na radu vodile su vođe smene i na osnovu njih je vršen obračun zarade, ali se iste nisu čuvale.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilje. Prema stavu prvostepenog suda tužilja jeste ostajala na radu duže od punog radnog vremena nekoliko radnih subota, ponekad i nedeljom, ali se iz iskaza saslušanih svedoka ne može zaključiti koliko je subota ili nedelja bilo radnih, a s obzirom na ostvarene sate iz evidencija tužilji je obračunata i isplaćena zarada u utuženom periodu. Iz ovih razloga prvostepeni sud je zaključio da tužilji na osnovu člana 108. stav 3. Zakona o radu ne pripada uvećana zarada za prekovremeni rad, jer njen rad nije bio evidentiran kao prekovremeni rad kod poslodavca, a tužilja u toku postupka nije pružila ni dokaze o broju prekovremenih radnih sati koje je eventualno ostvarila, a za ostvarene sate iz evidencije takav rad joj je plaćen. Dakle, kako nema dokaza koliko je subota bilo radnih, da li se radilo i nedeljom i koliko nedelja je bilo radnih, a da iz iskaza šefa proizvodnje koji je imao uvid u evidenciju o prisutnosti na radu, proizlazi da se radilo u tri smene i da nije bilo moguće raditi i prekovremeno, kao i da su na osnovu vođene evidencije tužilji svi sati plaćeni, tužbeni zahtev tužilje je odbijen kao neosnovan.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tužilje preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev za period od oktobra 2012. godine do jula 2014. godine, kao i za septembar i decembar 2014. godine, nalazeći da tužilji pripada pravo na uvećanu zaradu za prekovremeni rad, s obzirom da je u spornom periodu radila duže od punog radnog vremena kod tuženog, a da joj prekovremeni rad za te sate nije plaćen. Drugostepeni sud je bez održavanja rasprave, a na osnovu iskaza svedoka pred prvostepenim sudom, utvrdio drugačije činjenično stanje, i to da su zaposleni kod tuženog radili svake subote, po osam časova dnevno, da je svaka subota bila radna, da se nekada radilo i nedeljom, iz čega proizlazi da je radna nedelja obuhvatala šest radnih dana, te da je tužilja radeći na ovaj način obavljala prekovremeni rad i to po nalogu poslodavca.

Osnovano se revizijom tuženog ukazuje da je pobijana odluka doneta na osnovu pogrešne primene materijalnog prava, zbog čega je činjenično stanje pogrešno i nepotpuno utvrđeno, kao i da je drugostepeni sud, ocenom neposredno izvedenih dokaza pred prvostepenim sudom, utvrdio drugačije činjenično stanje kada je zaključio da je tužilja radila prekovremeno u osporenom periodu, čime je učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka u smislu člana 374. stav 1. u vezi odredbe člana 407. stav 1. tačka 3. ZPP i 394. stav 1. tačka 1. ZPP.

Odredbom člana 50. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/2005...75/2014), propisano je da puno radno vreme iznosi 40 časova nedeljno, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (identična norma predviđena je članom 51. stav 1. noveliranim Zakonom o radu od 29. jula 2014. godine). Članom 53. istog zakona, bilo je propisano da je na zahtev poslodavca, zaposleni dužan da radi duže od punog radnog vremena u slučaju više sile, iznenadnog povećanja obima posla, i u drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran (prekovremeni rad), kao i da prekovremeni rad ne može da traje duže od osam časova nedeljno, niti duže od četiri sata dnevno po zaposlenom. Članom 108. stav 1. tačka 3. istog zakona, propisano je da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktima i ugovorom o radu za prekovremeni rad najmanje 26% od osnovice.

Prema navedenim odredbama zakona, da bi za prekovremeni rad postojala obaveza poslodavca da zaposlenom isplati uvećanu zaradu, potrebno je da je zaposleni ostajao da prekovremeno radi na zahtev poslodavca i da je duže ostajanje na poslu redovan način rada kod poslodavca u određenom periodu. Samim tim, zaposleni koji pred sudom dokazuje svoje pravo na isplatu uvećane zarade za prekovremeni rad, treba da dokaže da je radio duže od propisanog radnog vremena, da njegovo ostajanje na radu ima karakter prekovremenog rada, kao i visinu novčanog iznosa koji mu duguje poslodavac na ime uvećane zarade za prekovremeni rad. Naime, u dokazivanju prekovremenog rada i broja prekovremenih radnih sati, u nedostatku pisanih dokaza sud ceni iskaze tužioca i svedoka, odnosno drugih zaposlenih lica. Kako je u konkretnoj situaciji prvostepeni sud utvrdio činjenično stanje na osnovu iskaza saslušanih svedoka i zaključio da nije bilo prekovremenog rada, kao i da su eventualni sati duži od punog radnog vremena tužilji plaćeni, te da se kod tuženog rad obavljao u tri smene, tako da nije bilo moguće ostvariti sate prekovremenog rada, a da je, na osnovu iskaza istih svedoka, bez održavanja rasprave drugostepeni sud izveo drugačiji zaključak, drugostepena presuda je morala biti ukinuta.

Tačno je da nije samo pisani zahtev ili odluka poslodavca o uvođenju prekovremenog rada uslov za isplatu uvećane zarade, već duže ostajanje na poslu, bez pisanog naloga poslodavca može biti takvo da ima karakter prekovremenog rada, a što se posebno ceni prema prirodi delatnosti i organizaciji rada kod poslodavca, kao i specifičnosti posla koji zaposleni obavljaju kod poslodavca po ugovoru o radu. Zato je na tužilji teret dokazivanja da je radila subotom i nedeljom, kada i koliko, kao i da takav rad ima sve karakteristike prekovremenog rada u smislu člana 53. Zakona o radu.

Imajući u vidu utvrđene činjenice, nejasan je izneti zaključak drugostepenog suda, a koji je mogao biti samo rezultat dokaza izvedenih pred prvostepenim sudom na raspravi, što je u konkretnom slučaju izostalo.

Iz navedenih razloga, primenom člana 415. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci, a drugostepeni sud će u ponovnom postupku, imati u vidu primedbe iz ovog rešenja i pravilnom primenom materijalnog prava doneti zakonitu odluku u ovoj parnici.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić