Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je tužiočeva revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je u spornom periodu isplaćivao tužiocu troškove za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte na relaciji ... (mesto stanovanja) - Kula (mesto rada) i troškove lokalnog prevoza. Javni prevoz na teritoriji Opštine Kula obavlja preduzeće „Putokaz“ iz Crvenke. Tužilac je na posao dolazio svojim vozilom. Visina tužiočevog novčanog potraživanja u spornom periodu, za troškove lokalnog prevoza u mestu njegovog stanovanja, utvrđena je veštačenjem - na osnovu podataka o evidentiranom broju dana prisustva tužioca na poslu tokom meseca i podataka o ceni pojedinačne prevozne karte, a najviše do cene mesečne pretplatne karte prevoznika.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, Autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 96/19) sa aneksom („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 58/20) i Kolektivnog ugovora tuženog od 02.06.2015. godine, usvojio tužbeni zahtev. Po stanovištu tog suda, tuženi nije imao organzovani prevoz za svoje zaposlene i nije dokazao da je isplatom troškova lokalnog prevoza platio tužiocu troškove prevoza u mestu njegovog stanovanja.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev. Po stanovištu tog suda, tužilac nije imao realnu i stvarnu potrebu za korišćenje prevoza u mestu rada, imajući u vidu udaljenost autobuske stanice u Kuli i sedišta poslodavca (240m), tako da su mu isplatom troškova lokalnog prevoza plaćeni troškovi prevoza u mestu njegovog stanovanja.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovani su navodi revidenta da je drugostepeni sud u ovom sporu pogrešno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz. Iz navedene zakonske odredbe proizlazi da se bliži kriterijumi za ostvarivanje prava zaposlenog na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada propisuju opštim aktom i ugovorom o radu. Prema članu 8. stav 1. tog zakona, kolektivni ugovor, pravilnik o radu (opšti akt) i ugovor o radu ne mogu da sadrže odredbe kojima se zaposlenom daju manja prava i utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od prava i uslova koji su utvrđeni zakonom.

Prema članu 102. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, Autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave, zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ukoliko poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Odredbom člana 117. Kolektivnog ugovora tuženog od 02.06.2015. godine propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, u skladu sa tim ugovorom (stav prvi) i da poslodavac ima pravo da zaposlenom, umesto te naknade, obezbedi prevoz u koliko je to za njega povoljnije (stav drugi).

Sledstveno izloženom, po oceni revizijskog suda, pogrešan je zaključak drugostepenog suda da tužilac nema pravo na naknadu troškova prevoza „u lokalu“ - u mestu njegovog prebivališta.

Pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, prema Zakonu o radu i kolektivnom ugovoru, kao i opštem aktu poslodavca pripada svim zaposlenima bez obzira da li oni koriste javni ili sopstveni prevoz, odnosno na posao dolaze pešice, a isplata tih troškova nije uslovljena rastojanjem od mesta prebivališta do mesta rada. Troškovi se određuju prema broju efektivnih radnih dana i cene pojedinačne prevozne karte, a najviše do cene mesečne pretplatne karte prevoznika. Opredeljenje zakonodavca da se visina naknade troškova prevoza prizna zaposlenom u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju ne znači da je korišćenjem sredstava javnog prevoza zakonom propisani uslov za ostvarenje prava zaposlenog na troškove prevoza, koji dolazak i odlazak sa rada ostvaruju na drugi način.

Kako tužena nije obezbedila tužiocu sopstven prevoz, u smislu Zakona o radu, nije mogla da mu uskrati zakonsko pravo na naknadu troškova prevoza u mestu njegovog stanovanja. Tvrdnju da je isplatom troškova lokalnog prevoza tužiocu plaćen trošak u mestu njegovog prebivališta tuženi nije dokazao, jer iz pisane izjave obračunskog radnika od 13.04.2022. godine to ne proizilazi, a ocena sadržine te isprave od strane drugostepenog suda nije prihvatljiva jer je obrazložena rastojanjem autobuske stanice u Kuli i mesta tužiočevog rada, koje nije odlučujuće za njegovo pravo na naknadu potraživanih troškova.

Iz tih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke - preinačene obe nižestepene presude i obavezana tužena na isplatu utuženog novčanog potraživanja, u visini utvrđenoj nalazom veštaka na koji stranke nisu imale primedbe.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji i zato ima pravo na troškove tog postupka - za sastav revizije u iznosu od 32.400,00 dinara, sudsku taksu za reviziju u iznosu od 8.662,00 dinara i odluku o reviziji u iznosu od 12.993,00 dinara. Zbog toga je, na osnovu člana 153. stav 1. i člana 154. ZPP, primenom važeće Advokatske i Taksene tarife odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković