Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonskih razloga. Troškove je tražio.

Tužilac je preko punomoćnika dostavio odgovor na reviziju tuženog u kome je osporio navode revizije sa predlogom da Vrhovni sud reviziju odbije kao neosnovanu. Tražio je troškove za sastav odgovora na reviziju od strane advokata.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23-drugi zakon) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog bio u radnom odnosu na poslovima ... po Ugovoru o radu broj .. od 01.12.2004. godine sa pripadajućim Aneksima u pogonu ... u ... . Pobijanim rešenjem tuženog od 24.12.2019. godine, na osnovu odredbe člana 179. stav 5. tačka 1) Zakona o radu, tužiocu je prestao radni odnos kao tehnološkom višku zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova na koje je raspoređen usled ekonomskih i organizacionih promena. U obrazloženju je navedeno da su novom organizacijom i sistematizacijom poslova, zbog ekonomičnosti poslovanja, poslovi na kojima je radio tužilac ugašeni, jer nije postojala potreba za njihovim daljim postojanjem, te da tuženi nije imao mogućnost da tužiocu obezbedi drugi posao koji odgovara stepenu stručne spreme i radnim sposobnostima zaposlenog, niti posao u nižem stepenu stručne spreme odgovarajućeg zanimanja, kao ni prekvalifikaciju, dokvalifikaciju ili posao kod drugog poslodavca, kao i da se kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih primenjuju u situaciji kada dolazi do smanjenja broja izvršilaca, a ne i kada dođe do gašenja konkretnog radnog mesta, što je ovde slučaj. Tužiocu je isplaćena otpremnina u skladu sa odredbom člana 158. stav 1. Zakona o radu. Pre donošenja pobijanog rešenja tuženi je, 18.11.2019. godine, doneo Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova, koji je istog dana objavljen na oglasnim tablama kod tuženog, a stupio je na snagu 01.12.2019. godine, a Odbor direktora je 06.12.2019. godine, utvrdio predlog Programa rešavanja viška zaposlenih, koji je 09.12.2019. godine dostavljen Nacionalnoj službi za zapošljavanje i Samostalnom sindikatu, koji su se na isti izjasnili. Pre donošenja Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova, na poslovima koje je tužilac obavljao radila su tri izvršioca, od kojih je jedno radno mesto bilo kvalifikovano kao „pomoćnik saradnika ...“, dok prema novom Pravilniku te poslove obavljaju dva izvršioca. Pored toga, Programom rešavanja viška zaposlenih od 21.12.2019. godine, utvrđen je višak od šest zaposlenih radnika, među kojima je i tužilac, a pod tačkom 4. Programa, propisani su kako osnovni, tako i dopunski kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev tužioca i poništili pobijano rešenje, nalazeći da je u konkretnom slučaju došlo do smanjenja broja izvršilaca, a ne do ukidanja radnog mesta tužioca, zbog čega je tuženi morao da primeni kako osnovne, tako i dopunske kriterijume za utvrđivanje koji od zaposlenih na radnom mestu na kome je tužilac bio raspoređen predstavlja višak zaposlenih, a što tuženi nije učinio, zbog čega je pobijano rešenje nezakonito.

Po oceni Vrhovnog suda, revizijom se neosnovano ukazuje da je pobijana odluka zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, ... 95/18), propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca, i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Iz navedene odredbe, proizlazi da zakon razlikuje dve situacije i to: jednu, kada zbog nastalih promena dođe do ukidanja određenih službi ili radnih mesta i prestanka potrebe za obavljanjem određenog posla; drugu, kad dođe do smanjenja obima posla i time do smanjenog broja izvršilaca na određenim poslovima i drugu, kada je potrebno da se izvrši izbor zaposlenih koji su višak i za čijim radom prestaje potreba. Kada se određeni poslovi obavljaju od strane više izvršilaca, u skladu sa postojećom sistematizacijom, smanjenje njihovog broja novom sistematizacijom i utvrđivanje viška zaposlenih, odnosno određivanje zaposlenog kome radni odnos prestaje, mora da bude izvršeno na osnovu određenih kriterijuma koji isključuju svaku proizvoljnost, volontarizam i diskriminaciju. Za postojanje i opravdanost tog zakonskog razloga prestanka radnog odnosa i otkaza ugovora o radu zaposlenom od strane poslodavca mora da postoje stvarne i objektivne okolnosti, jer poslodavac nema diskreciono pravo da, bez određenog kriterijuma, sam odluči koji zaposleni predstavljaju višak, već naprotiv, određivanje lica koja predstavljaju višak od više izvršilaca na istom radnom mestu, bez primene kriterijuma, takvu odluku čini nezakonitom.

Suprotno navodima revizije, po nalaženju Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je u konkretnom slučaju došlo do smanjenja broja izvršilaca, a ne do ukidanja poslova radnog mesta tužioca, zbog čega je u pobijanom rešenju tuženi morao da obrazloži kako su u odnosu na tužioca primenjeni kriterijumi propisani tačkom 4. Programa za utvrđivanje viška zaposlenih, prethodno ceneći sve unapred određene parametre kojima se iskazuje potreba za radom svakog zaposlenog.

Pravilna je i odluka o vraćanju tužioca na rad, jer je reintegracija zaposlenog, posledica poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa, u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu, kao i odluka o troškovima postupka.

S obzirom na izneto, Vrhovni sud je, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio je kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tuženog odbijena kao neosnovana, odbijen je i njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, pa je na osnovu člana 153. i člana 154. stav 1. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Rešavajući o troškovima postupka odgovora na reviziju, Vrhovni sud nalazi da odgovor na reviziju nije bio nužan u ovoj pravnoj stvari. Samim tim ni troškovi koji su nastali njegovim podnošenjem ne predstavljaju nužne troškove koji su bili potrebni za vođenje parnice i koji bi se dosudili na teret tuženog. Zato je primenom odredbe člana 165. ZPP, odlučeno kao u trećem stavu izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelena Ivanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković