Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, predlažući da sud o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku. Tuženi je podneo i dopunu revizije, međutim, kako je ona podneta neblagovremeno, Vrhovni sud je nije razmatrao.

U ovom slučaju parnica iz radnog odnosa se vodi povodom prestanka i zasnivanja radnog odnosa, u kojoj vrsti sporova je shodno odredbi člana 441. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/2011 .. 18/20 i 10/23 - drugi zakon - ZPP) revizija uvek dozvoljena, zbog čega nije bilo potrebe da se ispituje dozvoljenost revizije kao posebne u smislu odredbe člana 404. ZPP.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na neku drugu bitnu povredu odredaba parničnog postupka zbog koje se revizija može izjaviti shodno odredbi člana 407. stav 1. tačka 2. i 3. istog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zasnovao radni donos kod tuženog na određeno vreme 25.03.2017. godine na radnom mestu - ... - do 28.02.2021. godine. Tužilac je obavljao ove poslove, koji su sistematizovani kod tuženog, po više sukcesivno zaključenih ugovora o radu. Po isteku poslednjeg ugovora o radu, tuženi je rešenjem od 26.02.2021. godine tužiocu otkazao ugovor o radu zbog isteka vremena na koji je zaključen. Tužilac je, radeći kod tuženog, sve vreme od početka zasnivanja radnog odnosa do kraja radnog odnosa obavljao iste sistematizovane poslove u istom pogonu i na istoj mašini i nije bilo prekida u njegovom radu. Tuženi je u registar Agencije za privredne registre je upisan kao društvo sa ograničenom odgovornošću.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su ocenili da je kod tuženog potreba za radom tužioca bila stalna, s obzirom da je sve vreme obavljao iste sistematizovane poslove, da je po više sukcesivno zaključenih ugovora o radu na određeno vreme iste poslove obavljao bez prekida u periodu od 25.03.2017. godine do 28.02.2021. godine iako tako zasnovan radni odnos prema odredbi člana 37. stav 1. Zakona o radu sa prekidima ne može trajati duže od 24 meseca, zbog čega je po stanovištu nižestepenih sudova po proteku pet radnih dana nakon isteka roka od 24 meseca, prvog narednog dana radni odnos zasnovan na određeno vreme postao radni odnos na neodređeno vreme. Nižestepeni sudovi su ocenili da tuženi nije dokazao da je korisnik javnih sredstava jer je u registar kod Agencije za privredne registre upisan kao društvo sa ograničenom odgovornošću, iz čega proizlazi da je samostalno privredno društvo koje se finansira iz sopstvenih sredstava. Na osnovu izloženog, poništeno je rešenje tuženog o otkazu datom tužiocu kao nezakonito, utvrđeno da je tužilac kod tuženog zasnovao radni odnos na neodređeno vreme i obavezan tuženi da tužioca vrati na rad.

Osnovano se revizijom osporava pravilnost primene materijalnog prava i izloženo pravno stanovište nižestepenih sudova.

Prema odredbama Zakona o radu, radni odnos se zasniva ugovorom o radu, koji zaključuju zaposleni i poslodavac pre stupanja zaposlenog na rad, u pisanom obliku. Takođe, propisano je šta ugovor o radu sadrži, u smislu člana 33. Zakona o radu. Ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme, za zasnivanje rednog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba. Poslodavac može da zaključi jedan ili više ugovora o radu na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca, s tim što se pod prekidom ne smatra prekid rada kraći od 30 dana, a izuzetno ugovor o radu na određeno vreme može se zaključiti za rad na projektu čije je vreme unapred određeno, najduže do završetka projekta. Radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovao radni odnos (član 37. Zakona o radu).

U konkretnom slučaju tužilac je bio u radnom odnosu na određeno vreme, bez prekida, u periodu od 25.03.2017. godine do 28.02.2021. godine, po ugovorima o radu na određeno vreme koji nisu bili zaključeni u skladu sa odredbama Zakona o radu, jer nisu sadržali osnov za zaključenje takvih ugovora.

Međutim, tuženi je korisnik javnih sredstava, što je isticao i u toku postupka, a što proizlazi iz javno dostupne evidencije korisnika javnih sredstava koja se vodi u Ministarstvu finansija –Upravi za trezor. Naime, tuženi spada u ostale korisnike javnih sredstava, a nalazi se pod kontrolom rada Ministarstva odbrane koja je, inače direktni budžetski korisnik. S obzirom da je tuženi korisnik javnih sredstava u odnosu na njega se primenjuje i Zakon o budžetskom sistemu koji je lex specialis u odnosu na odredbe Zakona o radu.

Zakonom o budžetskom sistemu, čije su norme obavezujuće i za tuženog, kao i Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS“ br. 108/13 koji je stupio na snagu 07.12.2013. godine) i kasnijim izmenama i dopunama, članom 27e stav 34. propisano je da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2020. godine. Izuzetno od stava 34. ovog člana radni odnos sa ovim licima može se zasnovati uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva. Članom 105. istog zakona propisano je da ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa u suprotnosti sa ovim zakonom primnjuju se odredbe ovog zakona.

Kako je tužilac kod tuženog radio po osnovu ugovora zaključenih u periodu od od 25.03.2017. godine do 28.02.2021. godine, kada je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sisitemu, koji je bio u primeni od 07.12.2013. godine, bilo zabranjeno zapošljavanje novih lica u javnom sektoru radi popunjavanja slobodnih odnosno upražnjenih radnih mesta, osim u izuzetnim slučajevima, uz saglasnost nadležnog organa Vlade, tužbeni zahtev nije osnovan. Zato je Vrhovni sud, primenom člana 416. stav 1. ZPP, preinačio obe nižestepene presude i odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je imao u vidu odredbe Zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS“ br. 149/2020 od 11.12.2020. godine), koji je počeo sa primenom od 01.01.2021. godine i trebalo je da traje do 31.12.2023. godine, ali je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sisitemu („Službeni glasnik RS“ br. 92/23 od 27.10.2023. godine) produžena primena ovog člana do 31.12.2026. godine. Članom 3. ovog Zakona dodat je posle člana 27j član 27k čija je primena počela od 01.01.2021. godine, a kojim je propisano da je u periodu od 01.01.2021. godine do 31.12.2026. godine korisnicima javnih sredstava dozvoljeno da bez posebnih dozvola i saglasnosti u tekućoj kalendarskoj godini prime u radni odnos na neodređeno vreme i radni odnos na određeno vreme u svojstvu pripravnika do 70% ukupnog broja lica kojima je prestao radni odnos na neodređeno vreme po bilo kom osnovu po prethodnoj kalendarskoj godini, (umanjen za broj novozaposlenih na neodređeno vreme i određeno vreme u svojstvu pripravnika u toj kalendarskoj godini), dok o prijemu novozaposlenih na neodređeno vreme i određeno vreme u svojstvu pripravnika iznad tog procenta odlučuje telo Vlade, na predlog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva.

Tužilac u toku postupka nije isticao činjenicu da su u periodu od 01.01.2021. godine do 28.02.2021. godine, kada mu je prestao radni odnos, bili ispunjeni uslovi da ga tuženi primi u radni odnos na neodređeno vreme, bez posebnih dozvola i saglasnosti, u smislu člana 27k Zakona o budžetskom sistemu, pa činjenica da je radni odnos tužiocu prestao nakon što je u određenom stepenu ublažena zabrana zapošljavanja u odnosu na ranije važeći član 27e Zakona o budžetskom sistemu, nije od uticaja na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari.

S obzirom da je tuženi uspeo u sporu, tužilac je shodno odredbama člana 153. stav 1. i 154. ZPP, dužan da tuženom naknadi tražene troškove spora i to: na ime nagrade punomoćniku za zastupanje na tri održana ročišta od po 18.000,00 dinara, na ime sastava dve žalbe od po 33.000,00 dinara i na ime sastava revizije od 33.000,00 dinara, sve po Advokatskoj tarifi. Tuženom nije dosuđena tražena naknada troškova sudskih taksi na odgovor na tužbu, na žalbe i odluke po žalbama, kao i na reviziju i odluku po reviziji jer se prema Zakonu o sudskim taksama („Sl. glasnik RS“, br.28/94...95/2018), Tarifni broj 1, tačka 10. napomena, u sporovima iz radnog odnosa plaća taksa samo ako se zahtev odnosi na novčano potraživanje, što ovde nije slučaj.

Iz navedenih razloga, primenom odredaba člana 416. stav 1. i člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković