Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3191/2024 od 04.04.2025. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je prvostepena presuda u stavu prvom, drugom i trećem izreke i u tom delu su odbijene kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog. Stavom drugim izreke, preinačena je odluka o troškovima parničnog postupka sadržana u stavu četvrtom i petom izreke prvostepene presude, tako što je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu stav prvog izreke kojim je potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke (odluka o poništaju rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanje tužioca na rad) i protiv stava drugog izreke (odluka o troškovima parničnog postupka), tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu drugostepenu presudu u pobijanom delu, na osnovu člana 408. u vezi sa članom 441. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na osnovu ugovora o radu na određeno vreme od 01.10.2019. godine i na osnovu ugovora o radu na neodređeno vreme od 01.10.2025. godine, radi obavljanja poslova na radnom mestu „...“ sa punim radnim vremenom u trajanju od 8 sati dnevno, odnosno 40 časova nedeljno i uz saglasnost da poslove obavlja u više smena. Tuženi je u cilju organizacije posla doneo odluku o preraspodeli radnog vremena i tako utvrdio da je subota 22.01.2022. godine radni dan i da se tada odrađuje za 05.01.2022. godine kada se nije radilo. Tužilac nije došao na posao te subote, kao ni 31.01.2022. godine, koji je bio radni dan. Za navedene dane tužilac nije dobio odobrenje za odsustvovanje sa posla od neposredno pretpostavljenih i od njega je traženo da dostavi dokaz o opravdanosti odsustva sa rada za oba dana dostavljanjem dokaza o privremenoj sprečenosti za rad. Tužilac nije opravdao odsustvo, sa navodima da nije ni bio bolestan i da po tom osnovu nije ni bio sprečen za rad. U pogledu odsustva sa rada zaposlenih kod tuženog je postojala definisana procedura u smislu da je potrebno odobrenje lidera kao odgovornih lica na ..., ali i propusnica. Odsustvo sa rada u navedene dane tužilac nije opravdao ni nakon poziva poslodavca da iste opravda, već je u izjašnjenju na upozorenje o postojanju otkaznog razloga, naveo da je dana 22.01.2022. godine neopravdano odsustvovao, a za dan 31.01.2022. godine je naveo da se javio lideru da ne može da dođe na posao jer su mu se u lovu izgubili psi u šumi i da je morao da ih traži, a nakon što mu je lider rekao da iz tog razloga ne može da mu opravda ovaj izostanak, nije pokušao da na drugačiji način opravda nedolazak na posao tog dana.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanje tužioca na rad primenjujući kao relevantno materijalno pravo odredbu iz člana 179. stav 3. tačka 2. Zakona o radu, u vezi sa članom 95. 1. 3. Pravilnika o radu tuženog i članom 22. stav 1. tačka 4. alineja 2. Ugovora o radu zaključenog između tužioca kao zaposlenog i tuženog kao poslodavca, smatrajući da je tužiocu osnovano i zakonito otkazan ugovor o radu jer je svojim ponašanjem - neopravdanim izostajanjem sa rada dva dana učinio nepoštovanje radne discipline, koje mu je stavljeno na teret kao otkazni razlog.

Drugostepni sud je odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu u ovom delu, prihvatajući stanovište prvostepenog suda da je osporeno rešenje tuženog zakonito i pravilno, kao i sve razloge koje je ovaj sud dao za svoju odluku.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Članom 179. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/2005...95/2018, važećeg u vreme prestanka radnog odnosa tužica), propisani su razlozi za otkaz ugovora o radu od strane poslodavca. Svi otkazni razlozi navedeni u ovom članu se mogu svrstati u četiri grupe: prva, koja se odnosi na radnu sposobnost i neadekvatno ponašanje zaposlenog; druga, koje se odnosi na skrivljene povrede radnih obaveza; treća, na nepoštovanje radne discipline i četvrta, na potrebe poslodavca. Odredbom člana 179. stav 3. tačka 2) ovog zakona propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu, ako ne dostavi potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad u smislu člana 103. ovog zakona i tačka 8) ako ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno kao je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

U pogledu postupka koji prethodi prestanku radnog odnosa, članom 180. Zakona o radu je propisano da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. stav 2. i 3. ovog Zakona, zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje osam dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja. U upozorenju iz stava 1. ovog člana poslodavac je dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koje ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje. Upozorenje se dostavlja zaposlenom na način propisan za dostavljanje rešenja o otkazu ugovora o radu iz člana 185. ovog Zakona.

Pravilnikom o radu tuženog, članom 95.1.3. propisano je nepoštovanje radne discipline od strane zaposlenog ako ne dostavi potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad u skladu sa zakonom, a koji razlog je kao otkazni razlog predviđen i u članu 22. stav 1. tačka 4. alineja 2. ugovora o radu od 01.10.2021. godine.

U konkretnom slučaju je utvrđeno da je tužilac izostao sa posla 22.01.2022. godine, koji dan je bio radna subota i 31.01.2022. godine, koji je bio radni dan. I pored poziva poslodavca da opravda izostanak sa posla u ovim danima, tužilac nije opravdao svoje odsustvo. Od njega je traženo da izostanke opravda isključivo lekarskom potvrdom o privremenoj sprečenosti za rad, iz razloga što mu od strane neposredno predpostavljenog nije odobreno odsustvo sa rada iz drugih razloga. Tužilac se na pisano upozorenje poslodavca o postojanju razloga za otkaz od 05.02.2022. godine izjasnio da je dana 22.01.2022. godine izostao smatrajući da je bio neblagovremeno obaveštan da je radna subota, dok je za dan 31.01.2022. godine smatrao da je opravdao izostanak javljanjem lideru da ne može da dođe na posao jer je tražio izgubljene pse. Neuvažavajući ove razloge tužioca, tuženi je doneo rešenje o otkazu ugovora o radu 23.02.2022. godine, čiju zakonitost tužilac osporava u predmetnoj parnici smatrajući da se njegovo ponašanje ne može podvesti pod zakonski osnov otkaza ugovora o radu iz člana 179. stav 3. tačka 2. Zakona o radu, već eventualno pod tačke 1. ili 8. istog člana, koje nisu navedene u rešenju o otkazu kao otkazni razlog, niti prethodno u upozorenju.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepenim presudama je pravilno razjašnjeno pitanje vezano za osnov davanja otkaza ugovora o radu tužiocu. U konkretnom slučaju, to je nepoštovanje radne discipline učinjeno nedolaskom tužioca na posao dva dana bez opravdanog razloga koji bi se ticao njegove privremene sprečenosti za rad u smislu propisa o zdravstvenom osiguranju. Naime, za oba dana je nesporno utvrđeno da tužilac nije bio sprečen za rad usled bolesti i da nije išao kod lekara radi izdavanja potvrde kojom bi opravdao izostanak. Međutim, poslodavac je obavestio tužioca da će njegove izostanke smatrati opravdanim samo ako je iz zdravstvenih razloga bio sprečen da dođe da radi i zahtevao je od tužioca da u skladu sa članom 103. Zakona o radu dostavi potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad. Nepoštovanje radne discipline od strane tužioca ogleda se u tome što nakon odsustva sa rada nije dostavio poslodavcu tražene potvrde. Dakle, za oba dana, da bi se smatralo opravdanim izostankom sa posla, bilo je potrebno da je tužilac isključivo iz zdravstvenih razloga bio sprečen za rad, što u konkretnom nije bilo slučaj. U pogledu odsustva sa rada zaposlenih iz drugih razloga, kod tuženog je postojala definisana procedura u smislu da je potrebno odobrenje lidera kao odgovornih lica na autoklavu, ali i propusnica, što tužiocu nije odobreno spram razloga koje je saopštio svom lideru kao razloge izostanka za dan 31.01.2022. godine, dok za 22.01.2022. godine tužilac nije ni obavestio lidera da neće doći na posao.

Kako tužilac opisanim ponašanjem nije poštovao radnu disciplinu koju je zahtevao poslodavac, što je razlog za otkaz ugovora o radu propisan kako Zakonom o radu, tako i Pravlnikom o radu tuženog, a unet je i u ugovor o radu koji je tužilac zaključio u svojstvu zaposlenog prilikom zasnivanja radnog odnosa, to je, po oceni Vrhovnog suda, tužiocu osnovano prestao radni odnos otkazom. Vrhovni sud prihvata stanovište nižestepenih sudova da se opisano ponašanje tužioca može tretirati kao otkazni razlog nepoštovanja radne discipline. Takođe, prilikom donošenja rešenja o otkazu, tuženi je u svemu postupio u skladu sa odredbama člana 180. Zakona o radu i ispoštovao je zakonom propisanu proceduru koja prethodi donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu.

Kako je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za poništaj osporenog rešenja, pravilno je odbijen i zahtev tužioca za vraćanje na rad, s obzirom na akcesorni karakter tog zahteva.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilna je i odluka drugostepenog suda da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, imajući u vidu njegov ishod, odnosno uspeh stranaka u sporu, u smislu člana 153. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković