Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, iz svih zakonom propisanih razloga.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku i ocenio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. U drugostepenom postupku nisu učinjene ni ostale bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. st.1. i 2. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su 01.10.2018. godine zaključile ugovor o radu po kome je tužilac, ..., zasnovao radni odnos kod tužene na neodređeno vreme za poslove ... sa 50% radnog vremena. Aneksom ugovora o radu od 16.01.2009. godine, ugovoreno je da tužilac zasniva radni odnos sa 85% radnog vremena, a aneksom od 10.09.2013. godine, ponovo je izmenjen procenat norme časova i ugovoreno da će tužilac u školskoj 2013/2014 godini poslove ... obavljati sa 52,86% radnog vremena do 31.08.2014. godine, kada će se utvrđivati novi procenat radnog vremena. Tužilac je 08.10.2013. godine, podneo tužbu protiv tužene radi poništaja ugovora o radu od 10.09.2013. godine, radi utvrđenja da je pretrpeo zlostavljanje na radu i diskriminaciju od strane tužene i zahtevom da se zabrani tuženoj dalje vršenje zlostavljanja i diskriminacije tužioca, te radi naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenog zlostavljanja na radu i diskriminacije. Postupak se vodio pred Višim sudom u Novom Sadu, u predmetu P1 84/14 a tužilac je tužbi naveo da ga tužena tri godine unazad nije stavila na listu zaposlenih za preuzimanje, da se ista situacija ponovila i školske 2013/2014 godine i da je tužiocu na taj način onemogućen rad sa punim radnim vremenom koji bi inače mogao da ostvari putem preuzimanja da je i njegovo ime stavljeno na listu, tvrdeći da je takvim postupanjem diskriminisan jer se dovodi u neravnopravan položaj sa drugim zaposlenima kod tuženog i uopšte sa drugim zaposlenima u sistemu vaspitanja i obrazovanja. U predmetu Višeg suda u Novom Sadu P1 84/14, razdvojen je postupak po tužbi za poništaj aneksa ugovora o radu i određeno da će se taj postupak voditi zasebno, a nastavljen je postupak po tužbi za zaštitu od zlostavljanja na radu i diskriminaciji, pa su tužilac i tužena 20.05.2019. godine na ročištu za glavnu raspravu zaključili sudsko poravnanje kojim je utvrđeno da je tužilac pretrpeo diskriminaciju na radu od strane tužene i obavezana tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljene diskriminacije isplati ukupan iznos od 200.000,00 dinara u roku od 45 dana od zaključenja poravnanja kao i da mu naknadi troškove postupka, a tužilac je povukao tužbu. Tokom postupka je izveden dokaz ekonomsko finansijskim veštačenjem i obračunata zarada koju bi tužilac ostvario da je bio na listi za preuzimanje u periodu od 01.09.2010. godine do 25.07.2014. godine, odnosno da je bio preuzet od druge škole u kojoj bi ostvario nedostajuću normu do 100% časova. Među parničnim stranakama nije bilo sporno da je tužiocu radni odnos kod tužene prestao 25.07.2014. godine i da za sve vreme rada kod tužene nije bio stavljen na listu za preuzimanje.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i tužbeni zahtev odbio, ocenivši da je tužiočevo potraživanje zastarelo. Ovo stoga, što je predmet spora šteta nastala usled diskriminacije koju je tužena izvršila nad tužiocem a diskriminacija je utvrđena sudskim poravnanjem u predmetu Višeg suda u Novom Sadu P1 84/14. Šteta čiju naknadu tužilac potražuje u ovom sporu je u vezi sa radom tužioca kod tužene jer je pravo na stavljanje na listu za preuzimanje tužilac zasnovao na radnom odnosu sa nepunim radnim vremenom kod tužene. Naknada štete na ime izgubljene zarade do koje je došlo zbog toga što tužilac u drugoj školi nije mogao da dopuni fond časova do 100% se ne odnosi na zaradu koju bi ostvario kod tužene kao poslodavca, već na zaradu koju bi mogao da ostvari kod trećeg lica, odnosno u drugoj školi da je bio preuzet sa liste za preuzimanje. Stoga je osnov tužiočevog potraživanja naknade materijalne štete u ovom sporu zasnovan na odredbama člana 43. tačka 4. i člana 45. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije („Sl. glasnik RS“, br.22/09). Prema odredbi člana 43. Zakona o zabrani diskriminacije, tužbom se, pored ostalog, može tražiti naknada materijalne i nematerijalne štete pričinjene radnjom diskriminacije. Kako Zakon o zabrani diskriminacije ne propisuje posebne rokove za zastarelost potraživanja naknade štete, to se imaju promeniti opšti rokovi zastarelosti iz člana 376. st.1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno subjektivni rok od tri godine i objektivni rok od pet godina od nastanka štete. Po oceni drugostepenog suda, tužilac je za štetu saznao onog momenta kada je saznao da nije na listi za preuzimanje, odnosno da tužena za njega nije podnela prijavu za stavljanje na tu listu, odnosno tada je imao saznanje i o šteti u vidu izgubljene zarade, kao i o tome ko je za tu štetu odgovoran, imajući u vidu da je zbog učinjene diskriminacije podneo tužbu za utvrđenje diskriminacije i za naknadu pretrpljene nematerijalne štete 08.10.2013. godine. Kako je tužiocu radni odnos kod tužene prestao 25.07.2014. godine, to je materijalna šteta mogla nastati samo do tog datuma, a računajući od tog datuma do podnošenja tužbe u ovom sporu 07.09.2020. godine, protekli su citirani subjektivni i objektivni rokovi zastarelosti. Tužilac u sporu vođenom pred Višim sudom u Novom Sadu P1 84/14 radi utvrđenja da je tuženi diskriminatroski postupao prema njemu i radi zabrane izvršenja radnje od koje preti diskriminacija nije postavio zahtev za naknadu materijalne, već samo nematerijalne štete, i povodom te štete je zaključeno poravnanje, te kako je tužbu sa zahtevom za naknadu materijalne štete zbog pretrpljene diskriminacije podneo prvi put 07.09.2020. godine, to je njegovo pravo na naknadu štete iz navedenih razloga zastarelo, zbog čega je tužbeni zahtev odbijen.

Po oceni Vrhovnog suda, suprotno navodima revizije, prilikom donošenja pobijane presude pravilno je primenjeno materijalno pravo.

Neosnovani su navodi revizije da rok zastarelosti naknade materijalne štete zbog izvršene radnje diskriminacije treba da počne da teče analognom primenom odredbe člana 196. Zakona o radu, odnosno od datuma kada su parnične stranke u predmetu Višeg suda u Novom Sadu P1 84/14 zaključile poravnanje kojim je pravnosnažno utvrđeno postojanje diskriminacije, pa bi rok trebalo računati na isti način kao i u parnicama za poništaj rešenja o otkazu u kojima rok za naknadu materijlane štete počinje da teče od dana pravnosnažnosti presude. Ovo stoga što se u ovom slučaju ne radi o parnici iz radnog odnosa u kojoj zaposleni od poslodavca traži isplatu izgubljenih zarada zbog neosnovanog otkaza, već o parnici u kojoj tužilac traži od tužene kao štetnika isplatu zarada koje bi ostvario u drugoj školi da ga je tužena stavila na listu za preuzimanje. Tužilac zahtev zasniva na tome što ga tužena, ponašajući se diskriminatorski, nije stavila na listu za preuzimanje, odnosno svoj zahtev zasniva na odredbama Zakona o zabrani diskriminacije, po čijem članu 43. tužbom, pored ostalog, diskriminisano lice može da traži i naknadu materijalne i nematerijalne štete, te se zbog toga u ovom slučaju ne mogu primeniti odredbe Zakona o radnim odnosima, već odredbe Zakona o zabrani diskriminacije, kako je to pravilno uradio drugostepeni sud. Stoga se ni zastarelost ne može ceniti na način na koji to ukazuje tužilac u reviziji, odnosno prema odredbama Zakona o radu, već prema odredbama Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom da Zakon o zabrani diskriminacije ne sadrži posebna pravila vezana za naknadu štete prouzrokovane diskriminatorskim postupanjem, te se na ta pitanja primenjuju opšte odredbe Zakona o obligacionim odnosima. Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud zaključio da je tužilac za štetu, njen obim i učinioca saznao u ono vreme kada ga tužena nije stavila na listu za razmenu, odnosno svake godine u periodu od 01.10.2008. godine do 25.07.2014. godine, kada mu je prestao radni odnos kod tužene. Kako je tužilac naknadu materijalne štete u ovom sporu tražio tužbom podnetom sudu 07.09.2020. godine, to je pravilna ocena drugostepenog suda da je tužiočevo potraživanje u ovom sporu zastarelo.

Pravilna je odluka o troškovima postupka jer je doneta pravilnom primenom odredaba članova 153. stav 1. i 154. ZPP, imajući u vidu ishod postupka.

Na osnovu odredbi člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković