Ispitujući pobijanu odluku, primenom člana 408. u vezi s članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23 – u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen u Ministarstvu unutrašnjih poslova, a u periodu od 15.11.2005. do 17.12.2007. godine boravio je u Liberiji, kao pripadnik kontigenta civilne policije Srbije i Crne Gore pri mirovoj misiji Ujedinjenih nacija. Tokom boravka u Liberiji ostvarivao je primanja u visini plate u Srbiji, dok su mu UN podmirivale naknadu troškova za smeštaj i ishranu. Tužilac se 05.02.2008. godine obratio načelniku uprave za ljudske resurse tužene zahtevom za priznavanje prava na isplatu odgovarajuće naknade za vreme boravka u mirovnoj misiji. Iako o ovom zahtevu nije odlučeno, tužilac nije koristio pravna sredstva za slučaj ćutanja uprave u skladu sa pravilima upravnog postupka i upravnog spora. Postavljenim tužbenim zahtevom u ovoj parnici tužilac potražuje razliku između isplaćenih i iznosa za koje smatra da bi mu pripali u skladu sa Zakonom o učešću profesionalnih pripadnika Vojske Srbije i Crne Gore, osoblja civilne zaštite i zaposlenih u organima Uprave Saveta Ministara u mirovnim operacijama i drugim aktivnostima u inostranstvu („Službeni list SCG“, broj 61/04) i na osnovu tog zakona donetom Uredbom o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih pripadnika Vojske Srbije i Crne Gore, osoblja civilne zaštite i zaposlenih u organima Uprave Saveta Ministara za vreme učešća u mirovnim operacijama i drugim aktivnostima u instranstvu u visini koja je utvrđena veštačenjem.

Polazeći od izloženog, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev s pozivom na član 169. Zakona o policiji i čl. 12. navedenog zakona i članova 2, 6, 7, 8, 9. i 10 navedene Uredbe, našavši da tadašnji Pravilnik tužene nije uređivao upućivanje u mirovne misije, zbog čega se tužiočev radnopravni status tokom boravka u mirovnim misijama izjednačava sa statusom učesnika mirovnih misija upućenih od strane Vojske tadašnje DZ SCG, te da je tužena u obavezi da isplati tužiocu primanja shodno navedenim propisima.

Odlučujući o žalbi tužene drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev zaključujući da se na tužioca – pripadnika policije, ne primenjuju odredbe zakona i podzakonskih akata na kojima je tužilac zasnovao svoje novčano potraživanje, već Zakon o policiji („Službeni glasnik RS“, broj 101/05), na osnovu koga je tužilac upućen u mirovnu misiju (čl. 19. stav 4. i 151), odnosno na osnovu njega donet Pravilnik o uslovima i načinu izbora policijskog službenika koji se upućuje na rad u inostranstvo i o njegovim dužnostima, pravima i odgovornostima za vreme vršenja službe u inostranstvu („Službeni glasnik RS“, br. 5/07), po kojem su tužiocu izvršena sva plaćanja (član 7). Osim toga, po stanovištu drugostepenog suda, na položaj prava i odgovornosti zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova prvenstveno se primenjuje Zakon o policiji, a supsidijarno, shodno članu 169. istog zakona, propisi o radnim odnosima u državnim organima, ako tim zakonima i propisima donetim na osnovu njega nije drugačije određeno. Sledstveno tome, po shvatanju drugostepenog suda, o pravu na isplatu zarade zaposlenom u Ministarstvu unutrašnjih poslova upućenom u inostranstvo radi izvršavanja zadataka u okviru mirovne misije ne odlučuje sud, već nadležni starešina u organu poslodavca, donošenjem pojedinačnog akta o priznanju (ili odbijanju) tog prava i njegovom obimu, odnosno visini. Međutim, tužilac nije vodio upravni postupak i upravni spor povodom podnetog zahteva o kome tužena nije odlučila, što je bio dužan prema čl. 71. st. 1-3, 5. i 6. Zakona o radnim odnosima u državnim organima i čl. 140. stav 1, 142. st. 1. i 2. i 143. st. 1. i 3. Zakona o državnim službenicima. S obzirom na izloženo, drugostepeni sud je zaključio da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je delimično usvojio tužbeni zahtev, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu u tom delu, tako što je tužbeni zahtev odbio kao neosnovan.

Vrhovni sud nalazi da se revizijom neosnovano ukazuje da je pobijana odluka zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Suprotno navodima revizije, drugostepeni sud je pravilno zaključio da su tužiocu izvršena sva plaćanja u skladu sa Zakonom o policiji i Pravilnikom donetim na osnovu njega, i da se na tužioca, kao na zaposlenog u MUP i pripadnika kontigenta civilne policije SCG pri mirovnoj misiji UN, nije mogao primeniti Zakon o učešću profesionalnih pripadnika Vojske Srbije i Crne Gore, osoblja civilne zaštite i zaposlenih u organima Uprave Saveta Ministara u mirovnim operacijama i drugim aktivnostima u inostranstvu (ni na osnovu njega doneta uredba), jer tužilac ne spada u krug lica koja imaju prava na primanja u skladu sa tim propisima (profesionalni pripadnici Vojske Srbije i Crne Gore, osoblje civilne zaštite i zaposleni u organima uprave Saveta ministara, saglasno članu 1. zakona).

Neosnovan je navod revizije da drugostepeni sud nije postupio po primedbama iz ranije donetog rešenja ovog suda Rev2 3948/2019 od 29.01.2020. godine. Upravo suprotno, osim zaključka da tužilac nije koristio pravna sredstva propisana Zakonom o državnim službenicima, pravilnom primenom materijalnog prava sadržanog u označenim propisima drugostepeni sud je pravilno ocenio da se propisi na kojima tužilac zasniva svoje potraživanje ne primenjuju u konkretnom slučaju, zbog čega se revizijom neosnovano osporava drugostepena presuda.

Na osnovu izloženog Vrhovni sud je odlučio kao u izreci presude, primenom člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić