Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili revizije, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovore na revizije.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….10/2023, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je ocenio da revizije tužilaca GG i DD nisu osnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac DD je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme, na radnom mestu ..., a tužilac GG u radnom odnosu na određeno vreme, na radnom mestu ... . Tuženi je 31.08.2017. godine doneo Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta, kojim, za razliku od prethodnog Pravilnika od 25.02.2016. godine, radna mesta ... i ..., na kojima su ovi tužioci radili, nisu sistematizovana. Grad Vranje je u svojstvu osnivača tuženog 04.09.2017. godine dao saglasnost na novi akt koji je stupio na snagu 13.09.2017. godine i istog dana doneo Odluku o utvrđivanju tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena i rešavanju viška zaposlenih. Nakon toga, dana 21. i 22.09.2017. godine doneo je i dostavio tužiocima rešenja kojima je utvrdio da je prestala potreba za njihovim radom i utvrđeno je pravo tužilaca na isplatu otpremnine. Prema izveštaju o ostvarenom prihodu Građevinske operative tuženog u periodu od 2012. godine do 2016. godine od 07.09.2017. godine, za pet godina ostvario je prihod od 12.381.008,63 dinara, za nabavku repromaterijala plaćeno je 10.042.541,00 dinara, čista zarada od izvedenih građevinskih radova iznosila je 2.338.467,63 dinara, a prihodi nisu bili dovoljni da se namire bruto zarade radnicima operative.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo iz odredbi Zakona o radu, citiranih u obrazloženju pobijane presude i ocenili da tužbeni zahtevi GG i DD za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanje na rad nisu osnovani.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to, ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenog obima posla. Na osnovu odredbe člana 158. stav 1. istog zakona, poslodavac je dužan, da pre otkaza ugovora o radu u smislu odredbe člana 179. stav 5. tačka 1. ovog zakona, zaposlenom isplati otpremninu, u skladu sa ovim članom zakona.

Uslov za otkaz od strane poslodavca na osnovu navedenog člana je da je došlo do tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena zbog kojih je prestala potreba za obavljanjem nekog posla, kada se isti ukidaju ili pak dolazi do smanjenja obima posla u kom slučaju se smanjuje broj izvršilaca na tom radnom mestu. Navedene promene kod poslodavca u pogledu sistematizovanih radnih mesta i broja potrebnih izvršilaca moraju biti izražene u Pravilniku o organizaciji i sistematizaciji poslova kod poslodavca ili nekom drugom aktu kojim poslodavac utvrđuje organizacione delove i vrste poslove koji se obavljaju, vrstu i stepen stručne spreme, kao i druge uslove koji moraju biti ispunjeni za rad na tim poslovima.

U konkretnom slučaju, donošenju pobijanih rešenja kojim je tužiocima GG i DD otkazan ugovor o radu uz isplatu otpremnine, prethodilo je donošenje novog Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta, kojim radna mesta ... i ..., na kojima su ovi tužioci radili, nisu sistematizovana. U skladu sa tim je doneta Odluka o utvrđivanju tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, kao i da se tužioci GG i DD proglašavaju organizacionim viškom. Sledom navedenog prestala je potreba za radom tužilaca, usled organizacionih promena kod tužene, pa je obrazovan otkazni razlog iz člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu.

Neosnovano tužilac GG osporava pravilnu primenu materijalnog prava ističući činjenicu da je zasnovao radni odnos kod tuženog na određeno vreme do povratka odsutnog zaposlenog sa funkcije na koju je imenovan u drugom javnom preduzeću i da u momentu donošenja pobijanog rešenja rok na koji je radni odnos zasnovan nije istekao. Ovo zbog toga što, prema utvrđenom činjeničnom stanju zasnovanom između ostalog i na iskazu tužioca, tužilac nije raspoređen niti je radio na poslovima odsutnog zaposlenog, već na poslovima i radnim zadacima ..., koje radno mesto je novim Pravilnikom ukinuto, usled čega je kod tuženog prestala potreba za njegovim radom.

Suprotno navodima revizije tužioca DD, tuženi nije postupio suprotno institutu „zabrane zloupotrebe prava“. Zloupotreba prava postoji kada poslodavac u postupku davanja otkaza poštuje formu, ali ne i suštinu (razloge) instituta tzv. viška zaposlenih odnosno ako vređa njegov cilj i svrhu. U konkretnoj situaciji to nije slučaj. Organizacija rada je deo autonomije poslodavca, koji samostalno utvrđuje organizacionu strukturu, poslove koji se vrše, uslove za obavljanje poslova i broj izvršilaca i sud nema ovlašćenje da ispituje opravdanost donošenja i izmena opštih akata poslodavca koje se odnose na organizaciju rada poslodavca i sistematizaciju radnih mesta, odnosno opravdanost osnivanja ili ukidanja radnih mesta (koju je tuženi pritom u postupku i dokazao), niti koje uslove će poslodavac postaviti za obavljanje određenih poslova, jer je to izričito ovlašćenje poslodavca iz člana 24. Zakona o radu, a ovlašćenje suda je ispitivanje zakonitosti postupka koji je prethodio donošenju pobijanog rešenja. Tuženi je donošenjem novog Pravilnika ukinuo radno mesto na kom je tužilac bio raspoređen, nije bio u mogućnosti da obezbedi neku od mera za zapošljavanje i premeštaj na druge poslove i usled otkaza ugovora o radu tužiocu je isplatio otpremninu. Kako je radno mesto tužioca ukinuto, suprotno navodima revizije tuženi nije bio u obavezi da primeni kriterijume na osnovu kojih bi utvrdio ko od ukupnog broja zaposlenih predstavlja višak i za čijim radom prestaje potreba, jer je primena kriterijuma obavezna samo u situaciji smanjenja broja izvršilaca na istom radnom mestu, što ovde nije slučaj.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao ustavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji tužilaca AA, BB i VV, u smislu člana 410. stav 2. u vezi čl. 419. i 371. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija nepotpuna.

Članom 29. stav 5. Zakona o advokaturi („Službeni glasnik RS”, br. 31/2011, 24/2012) propisano je da je advokat dužan da na svaku ispravu, dopis ili podnesak koji je sastavio stavi svoj potpis i pečat.

Članom 371. ZPP je propisano da će prvostepeni sud, ako, između ostalog, žalba nije potpisana (nepotpuna) rešenjem, protiv kog nije dozvoljena žalbu odbaciti kao nepotpunu (stav 1). Članom 419. ZPP propisano je da se u postupku povodom revizije shodno primenjuje odredba člana 371. ovog zakona.

Članom 410. stav 1. ZPP propisano je da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti rešenjem prvostepeni sud bez održavanja ročišta, a članom 413. ZPP, da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti Vrhovni kasacioni sud rešenjem ako to, u granicama svojih ovlašćenja (član 410), nije učinio prvostepeni sud.

Prema stanju u spisima, reviziju tužilaca AA, BB i VV je u njihovo ime i za njihov račun izjavio zajednički punomoćnik Dragan Krstić, advokat iz ... . Međutim, kako revizija nije snabdevena pačatom advokata, ne može se smatrati potpunom u smislu napred citiranih zakonskih odredbi, što je članom 410. stav 1. ZPP propisano kao uslov za odlučivanje o osnovanosti revizije.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 413. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tuženom ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na revizije tužilaca nisu bile nužne radnje za odlučivanje u revizijskom postupku, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu trećem izreke.

 

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković