U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je, počev od 01.09.1988. godine bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tužene, na radnom mestu nastavnik ... i ..., sve do izbora za v.d. direktora OŠ „Radovan Karadžić“ ... dana 02.11.2001. godine. Nakon prestanka funkcije v.d. direktora 31.12.2003. godine, tužilac je ostao neraspoređen, pa je od 11.03.2004. godine preuzet od strane tužene kao matične škole sporazumom za rad na određeno vreme u izdvojenom odeljenju u ..., na poslovima i radnim zadacima nastavnika ... i ..., sa 30% radnog vremena, do 31.08.2004. godine. Nakon što je tužilac 04.05.2004. godine imenovan za direktora OŠ „Partizanski put“ u ..., tužena je donela rešenje broj 181 od 10.05.2004. godine, kojim je tužiocu prestao radni odnos kod tužene škole 04.05.2004. godine i sa istim danom je tužilac odjavljen sa obaveznog socijalnog osiguranja. Navedeno rešenje, tužilac je primio 10.05.2004. godine, što je potvrdio svojim potpisom na rešenje uz navođenje tog datuma kao datuma njegovog preuzimanja. Dakle rešenje mu je uručeno lično, tj. predajom rešenja zaposlenom. Protiv tog rešenja tužilac nije izjavio prigovor Školskom odboru, niti je to rešenje pobijao u sudskom postupku. Tužiocu je funkcija direktora i radni odnos u Osnovnoj školi „Partizanski put“ u ... prestao dana 25.10.2020. godine na osnovu rešenja del. broj 152 od 02.11.2020. godine, zbog isteka roka, odnosno mandata na koji je zasnovao radni odnos. Nakon što mu je dopisom od 31.03.2021. godine tužena negativno odgovorila povodom njegovog pisanog zahteva od 19.03.2021. godine, kojim je tražio rešavanje svog statusa kod tužene, tužilac je podneo tužbu u ovom postupku dana 31.05.2021. godine.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, po oceni Vrhovnog suda, pravilno je odlučio drugostepeni sud kada je pobijanim rešenjem, u stavu prvom izreke, odbacio tužbu tužioca.

Odredbom člana 132. stav 1. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“, br. 62/03), bilo je propisano da radni odnos zaposlenog u ustanovi prestaje u skladu sa zakonom na osnovu rešenja direktora.

Prema odredbi člana 133. istog zakona, na rešenje o ostvarivanju prava, obaveza i odgovornosti zaposleni ima pravo na prigovor organu upravljanja, u roku od 8 dana od dana dostavljanja odluke, odnosno rešenja (stav 1.); organ upravljanja je dužan da odluči po prigovoru u roku od 15 dana (stav 2.); ako nadležni organ ne odluči po prigovoru u utvrđenom roku ili ako zaposleni nije zadovoljan drugostepenom odlukom, može se obratiti nadležnom sudu u roku od 15 dana (stav 3.).

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je postupio Apelacioni sud u Nišu, kada je ukinuo prvostepenu presudu u stavu prvom izreke i, u delu utvrđenja da je tužilac kod tužene u radnom odnosu na neodređeno vreme, uz obavezu tužene da tužioca radsporedi na poslove koje je obavljao pre imenovanja za direktora ustanove ili koji odgovaraju stepenu ili vrsti njegovog obrazovanja, tužbu tužioca protiv tužene odbacio. Ovo iz razloga što je rešenjem tužene broj 181 od 10.05.2004. godine, tužiocu prestao radni odnos kod tužene škole dana 04.05.2004. godine. To rešenje tužilac je primio 10.05.2004. godine a što je potvrdio svojeručnim potpisom na istom, koje nije pobijao odgovarajućim pravnim sredstvom u skladu sa pravnom poukom (prigovorom), niti tužbom u sudskom postupku, zbog čega je isto postalo konačno i pravnosnažno, i kao takvo je proizvelo konstitutivno dejstvo. Dakle po dobijanju rešenja o prestanku radnog odnosa, koje je zbog nepobijanja prigovorom, niti vođenja sudskog postupka postalo pravnosnažno, istekom zakonom propisanog roka, za pokretanje sudskog postupka, prestala je i obaveza tužene da tužiocu reguliše status radnika u toj školi, na način kako to traži tužilac. Shodno tome, te imajući u vidu da je tužba, kojom tužilac traži utvrđenje radnog odnosa na neodređeno vreme podneta dana 31.05.2021.godine, rok za traženje sudske zaštite je, u konkretnom slučaju, u smislu napred citiranih odredaba, istekao znatno pre podnete tužbe, računajući od 10.05.2004. godine. Ukoliko je tužilac smatrao da su mu navedenim rešenjem povređena određena prava, bio je u situaciji da protiv istog izjavi prigovor Školskom odboru u roku od osam dana od dana njegovog dostavljanja a kasnije i da se, ukoliko je ne zadovoljan drugostepenom odlukom, obrati nadležnom sudu. Pravnosnažnošću navedenog rešenja o prestanku radnog odnosa tužioca kod tužene škole, odnosno propuštanjem zakonom propisanog roka za podnošenje tužbe, tužilac je izgubio pravo na tužbu, što za posledicu ima i gubitak prava koje je tužbom trebalo biti zaštićeno. Gubitkom prava na tužbu protiv navedenog rešenja, tj. bez ocene osnovanosti postavljenog tužbenog zahteva, odnosno bez upuštanja u meritorno rešavanje spora, posledično tome, izgubilo se i pravo da se tužbom za utvrđenje traži da je tužilac kod tužene zasnovao radni odnos na neodređeno vreme. Na to ukazuje i činjenica da lice koje nije u radnom odnosu kod određenog poslodavca, ne može ni da traži da ga je kod istog zasnovao na neodređeno vreme. To je slučaj i sa tužiocem kao zaposlenim nastavnikom na određeno vreme kod tužene u momentu izbora za direktora druge škole, kojem nije utvrđeno, niti je u tom momentu imao zakonsko pravo na mirovanje radnog odnosa, zbog čega mu je i utvrđen prestanak radnog odnosa u školi u kojoj je radio, jer je zasnovao radni odnos u drugoj školi u kojoj je izabran za direktora. Zbog navedenog je pravilno postupio Apelacioni sud u Nišu, kada je stavom prvim izreke presude, ukinuo presudu prvostepenog suda u stavu prvom izreke i u tom delu tužbu odbacio, iz razloga što je prvostepeni sud odlučio o zahtevu po tužbi koja je podignuta posle roka propisanog zakonom. Takođe, budući da je raspoređivanje zaposlenih u domenu autonomne volje poslodavca i da ne spada u nadležnost suda, pravilno je i u ovom delu tužba tužioca odbačena.

Zbog prethodno navdenog, navodi revizije da tužiocu ni na jedan način nije prekinut radni odnos na neodređeno vreme kod tužene za onaj fond časova, odnosno onaj postotak radnog vremena koji je imao 02.11.2001. godine, pogotovo ne sporazumom o preuzimanju, te da tužbom traži da se utvrdi da je kod tužene škole u radnom odnosu na neodređeno vreme, su neosnovani. Pored toga, neosnovani su i zbog toga što tužbom kojom se od suda traži napred navedeno, formulišući to kroz tužbeni zahtev da se prema tuženiku utvrdi da je tužilac kod tužene u radnom odnosu na neodređeno vreme i da ga vrati na poslove koje je obavljao pre imenovanja za direktora ustanove, ima za predmet činjenično utvrđenje, a ono ne može biti predmet deklaratorne tužbe, jer se tužbom za utvrđenje ne može zahtevati utvrđenje postojanja nekih činjenica.

Sa iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. u vezi sa članom 420. stav 6. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odluka o troškovima postupka iz stava drugog izreke doneta je primenom odredaba čl. 153. i 154. ZPP, imajući u vidu neuspeh revidenta u ovom postupku.

Predsednik veća – sudija

Željko Škorić s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković