Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio posebnu reviziju u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 – dr. zakon) – u daljem tekstu: ZPP, propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Stavom 2. istog člana, propisano je da o dozvoljenosti i osnovanosti iz stava 1. ovog člana, odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Vrhovni sud je na osnovu ovlašćenja iz člana 404. ZPP, zaključio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj.

Prema razlozima pobijane drugostepene presude, tužiocu je dosuđena razlika između visine naknade troškova za ishranu u toku rada predviđene kolektivnim ugovorima i naknade koja mu je po tom osnovu isplaćena nakon umanjenja za poreze i doprinose koji se plaćaju iz zarade. Drugostepeni sud je ocenio da su isplatom naknade troškova za ishranu u toku rada u manjem iznosu zaposlenom data manja prava od prava utvrđenih kolektivnim ugovorima. Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. ZPP, jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa i u interesu ravnopravnosti građana, za ujednačavanjem sudske prakse, odnosno novim tumačenjem prava, imajući u vidu vrstu spora, sadržinu tražene sudske zaštite, kao i način presuđenja i razloge za usvajanje tužbenog zahteva, s obzirom da su odluke sudova o osnovanosti tužbenog zahteva zasnovane na primeni odgovarajućih odredbi materijalnog prava.

Odredbom člana 118. stav 1. tačka 5) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 ... 95/18) propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za ishranu u toku rada ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način.

U utuženom periodu, primenjivan je Kolektivni ugovor Javnog komunalnog preduzeća Gradsko saobraćajno preduzeće „Beograd“ („Službeni list grada Beograda“, broj 96/18). Odredbom člana 64. stav 1. navedenog ugovora je bilo propisano da zaposleni ima pravo na mesečnu naknadu za troškove ishrane u toku rada u visini od 500,00 dinara po radnom danu, s tim da će se 300,00 dinara isplatiti u novcu, a 200,00 dinara u bonovima za ishranu. Naknada troškova ishrane u toku rada u istoj visini bila je utvrđena i odredbom člana 23. Posebnog kolektivnog ugovora za javna preduzeća u komunalnoj i stambenoj delatnosti grada Beograda („Službeni list grada Beograda“, broj 78/18).

Polazeći od toga da je u utuženom periodu Kolektivnim ugovorom kod tuženog poslodavca i Posebnim kolektivnim ugovorom bila jasno i nedvosmisleno ugovorena visina naknade troškova ishrane u toku rada koja će se isplatiti zaposlenima, Vrhovni sud nalazi da je tužilac imao pravo na isplatu naknade ovih troškova u tako ugovorenom iznosu bez umanjenja za poreze i doprinose po principu obračuna bruto zarade ustanovljenom u članu 105. Zakona o radu. U situaciji kada se u Kolektivnom ugovoru navede konkretan novčani iznos koji se na ime naknade troškova ima isplatiti zaposlenom, ne može se na štetu zaposlenog pretpostaviti da je reč o ugovorenom bruto iznosu, jer je to protivno odredbi člana 118. stav 1. Zakona o radu koja propisuje pravo zaposlenog na naknadu troškova, pa i troškova ishrane u toku rada, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Opštim aktima i ugovorom o radu u konkretnom slučaju nije predviđeno da je visina naknade troškova za ishranu u toku rada ugovorena u bruto iznosu.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke rešenja.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5) ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tuženog nije dozvoljena.

Prema članu 441. ZPP, revizija je uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Ukoliko se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu u ovoj vrsti spora, dozvoljenost revizije se ima ceniti prema članu 403. stav 3. ZPP, prema kome revizija nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj parnici podneta je 14.07.2023. godine, a pobijani deo pravnosnažne presude očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost iznosa od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, pa revizija tuženog nije dozvoljena, u smislu člana 403. stav 3. ZPP.

Sledom izloženog, na osnovu odredbe člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke rešenja.

Predsednik veća – sudija

Jelena Ivanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković