U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Tomislav Šunjka, advokat iz ..., protiv tuženog Sindikata kulture i umetnosti ''Nezavisnost'' iz Beograda, koga zastupa Novica Jovanović, advokat iz ..., radi utvrđenja diskriminacije, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1299/2018 od 24.05.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 17.06.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1299/2018 od 24.05.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1299/2018 od 24.05.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana, žalba tužilje i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P1 227/14 od 24.12.2015. godine, kojom je, nakon što nije dozvoljeno objektivno preinačenje tužbe iz podneska tužilje od 29.10.2015. godine, odbijen tužbeni zahtev da se utvrdi da je tužilja pretrpela diskriminaciju na radu kod tuženog, odbijen zahtev da se obaveže tuženi da presudu objavi u dnevnom listu ''Blic'' na trećoj strani, na polovini strane i obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 30.000,00 dinara. Stavom drugim izreke, odbijena je kao neosnovana, žalba tužilje i potvrđeno rešenje Višeg suda u Beogradu P1 227/14 od 13.02.2018. godine, kojim je odbijen, kao neosnovan, predlog tužilje za donošenje dopunske presude. Stavom trećim izreke, odbijen je, kao neosnovan, zahtev tužilje za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/2014, 87/2018, 18/2020, u daljem tekstu: ZPP).

Dopuštenost revizije je predviđena članom 41. stav 4. Zakona o zabrani diskriminacije (Službeni glasnik RS", br. 22/2009), zbog čega nije bilo mesta oceni dozvoljenosti izuzetne revizije primenom člana 404. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je sa tuženim zaključila ugovor o radu 05.12.2008. godine na određeno vreme, za period od 08.12.2008. godine do 07.03.2009. godine, na radnom mestu tehničkog sekretara. Odlukom tuženog od 22.05.2009. godine konstatovano je da su se stekli uslovi za zasnivanje radnog odnosa sa tužiljom na neodređeno vreme.

Tužilja je godišnji odmor iz 2010. godine koristila u periodu od 15.07.2010. godine do 17.08.2010. godine. Za vreme korišćenja godišnjeg odmora tužilja se dopisom od 06.08.2010. godine obratila tuženom u kom je navela da od decembra 2008. godine radi na poslovima ..., da su se stekli uslovi za zaključenje ugovora o radu na neodređeno vreme i da smatra da su joj uskraćena prava iz Zakona o radu, jer joj tuženi nije ponudio zaključenje nvoog ugovora o radu, da joj od oktobra 2009. godine nije isplatio zaradu, da ni ona ni njen maloletni sin nemaju zdravstveno osiguranje, kao i da joj nisu plaćeni troškovi prevoza za dolazak i odlazak sa posla.

Po povratku sa odomora, tužilja je tuženom uputila molbu da joj tuženi odredi poslove i mesto rada, kao i da joj isplati sve neizmirene obaveze.

Iz službene beleške tužilje od 07.09.2010. godine utvrđeno je da je tužilja tog dana došla na posao, da nije dobila nikakav radni zadatak, da je pokušavala više puta tog dana da telefonom stupi u kontakt sa v.d. predsednika tuženog Momčilom Nenadovićem, da ga je dobila tek oko 14,00 časova, da je on u telefonskom razgovoru bio vrlo grub, da joj je pretio da iz inata neće da joj isplati zarade i doprinose.

Iz dopisa tužilje upućenog tuženom utvrđeno je i da je tužilja 14.09.2010. godine i 15.09.2010. godine, kao i prethodnih dana, pokušavala bezuspešno da dođe do svog radnog mesta, da tada niko nije želeo da je informiše o tome šta treba da radi, da Momčila Nenadovića po običaju nije zatekla u prostorijama u tuženog, a da niko drugi ne želi da razgovara sa njom.

Zaključkom Agencije za mirno rešavanje radnih sporova od 27.01.2009. godine obustavljen je postupak posredovanja iniciran od strane tužilje, jer poslodavac nije dao saglasnost za takav način rešavanja nastalog spora.

Rešenjem tuženog od 17.01.2011. godine tužilji je otkazan ugovor o radu zbog neopravdanog izostanka sa posla dva uzastopna radna dana, a pravnosnažnom presudom na osnovu priznanja Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3029/11 od 31.08.2011. godine poništeno je, kao nezakonito, rešenje o otkazu ugovora o radu i naloženo je tuženom da tužilju vrati na rad, kao i da joj isplati zaradu i uplati pripadajuće doprinose.

Dopisom tuženog od 24.08.2011. godine tužilja je pozvana da se vrati na rad 01.09.2011. godine u prostorijama tuženog u Nušićevoj ulici u Beogradu, a dopisom od 29.09.2011. godine je pozvana da pristupi zaključenju ugovora o radu i uređenju njenog radno-pravnog statusa.

Tužilja u spornom periodu nije dobijala radne zadatke, niti je bila u mogućnosti da uspostavi kontakt sa svojim nadređenima. Zbog problema na poslu, stresa i zdravstvenih teškoća obratila se 31.08.2011. godine lekaru u DZ Stari Grad i prepisana joj je terapija za smirenje, a iz nalaza psihijatra dr Čedomira Njegomira je utvrđeno da je tužilji konstatovano reaktivno depresivno stanje ... . Na okolnost spornih radnji diskriminacije i šikane tužilja tereti Momčila Nenadovića v.d. direktora tuženog iz spornog perioda.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno su nižestepeni sudovi primenom člana 199. ZPP i čl. 4, 5, 16. i 45. Zakona o zabrani diskriminacije najpre odlučili da se ne dozvoljava objektivno preinačenje tužbe, kao u podnesku tužilje od 29.05.2015. godine, jer je tim podneskom tužilja, pored već postojećeg zahteva za utvrđenje diskriminacije, ponovo istakla zahtev za utvrđenje zlostavljanja na radu, o kojem je pravnosnažno odlučeno u ovom sporu presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1335/10 od 16.09.2013. godine. S tim u vezi, pravilno su nižestepeni sudovi ocenili i da nije osnovan zahtev tužilje za donošenje dopunske presude, jer iz sadržine takvog zahteva proizlazi zahtev za odlučivanje o zahtevu za utvrđenje zlostavljanja na radu, u odnosu na koji sud nije dozvolio objektivno preinačenje tužbe.

U odnosu na tužbeni zahtev za utvrđenje diskriminacije na radu i objavljivanje presude, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da zahtev nije osnovan, jer tužilja nije učinila verovatnim svoje tvrdnje da je pretrpela diskriminaciju u oblasti rada s obzirom na neko svoje lično svojstvo od strane v.d. direktora tuženog Momčila Nenadovića. Činjenica da tužilji u određenim vremenskim periodima tuženi nije isplaćivao zaradu i druga primanja (po kom osnovu je obeštećena u drugom sudskom postupku) i da nije dobijala radne zadatke ne predstavlja akt diskriminacije usled kojeg bi tužilji u ovom sporu bila pružena sudska zaštita.

Neosnovano se revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Zaštita od diskriminacije predstavlja pravo ličnosti zagarantovano Ustavom RS (član 21) i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (član 1. Protokola 12. uz Evropsku konvenciju), čl. 18.-20. Zakona o radu, a od 07.04.2009. godine i Zakonom o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/2009).

U smislu člana člana 2 tačka 1. Zakona o zabrani diskriminacije, diskriminacija i diskriminatarsko postupanje predstavlja svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lice ili grupe, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva pretpostavljenim ličnim svojstvima na bilo kom osnovu (rasi, državljanstvu, nacionalnoj ili verskoj pripadnosti, jeziku, političkim ubeđenjima, polu, ...).

Odredbom člana 5. istog zakona propisano je da su oblici diskriminacije neposredna i posredna diskriminacija, a odredbe čl. 6. i 7. istog zakona definišu neposrednu i posrednu diskriminaciju kao stavljanje lica (ili grupe lica) u nepovoljniji položaj zbog njegovog (odnosno njihovog) ličnog svojstva, što se može činiti na različite načine – aktom, radnjom ili propuštanjem.

Odredbom člana 8. istog zakona propisano je da povreda načela jednakih prava i obaveza postoji ako se licu ili grupi lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva, neopravdano uskraćuju prava i slobode ili nameću obaveze koje se u istoj ili sličnoj situaciji ne uskraćuju ili ne nameću drugom licu ili grupi lica, ako su cilj ili posledica preduzetih mera neopravdani, kao i ako ne postoji srazmera između preduzetih mera i cilja koji se ovim merama ostvaruje.

Zakonom o zabrani diskriminacije, u članu 16. propisano je da je zabranjena diskriminacije u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, napredovanja u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat kao i na zaštitu od nezaposlenosti.

Članom 18. Zakona o radu propisano je da je zabranjena neposredna i posredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje, kao i zaposlenih, s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima ili neko drugo lično svojstvo. Prema članu 20 stav 1. istog zakona diskriminacija iz člana 18. je zabranjena, između ostalog, u odnosu na uslove rada i sva prava iz radnog odnosa.

Iz navedenih zakonskih odredbi proizilazi da je za utvrđenje diskriminacije odnosno diskriminatorskog postupanja potrebno da se lice koje traži zaštitu nalazi u uporedivoj ili bitno sličnoj situaciji u odnosu na drugo lice u odnosu na koje smatra da je diskriminisano, da je pravljenje razlike neopravdano i da je vezano za neko lično svojstvo diskrimisanog lica, a da ukoliko se lice koje traži sudsku zaštitu ne nalazi u takvoj situciji, diskriminacije nema, pa samim tim nema ni povrede prava ličnosti diskriminatorskim postupanjem.

Za udovoljenje postavljenom tužbenom zahtevu da je u odnosu na tužilju u spornom periodu izvršena diskriminacija na radu preko odgovornog lica kod tuženog v.d. direktora Momčila Nenadovića, bilo je potrebno da tužilja dokaže da je tuženi, preko odgovornog lica, prema njoj zbog nekog njenog ličnog svojstva nezakonito postupao, odnosno da ju je upravo zbog nekog ličnog svojstva nejednako tretirao u odnosu na druga lica koja su u istoj ili sličnoj situaciji, što tužilja izvedenim dokazima u postupku nije dokazala.

Pod aktima diskriminacije se i po oceni Vrhovnog kasacionog suda ne može smatrati činjenica da u određenom vremenskom periodu tužilji nije isplaćena zarada i ostale naknade, kao i da joj nisu davani radni zadaci, jer diskriminacija podrazumeva pravljenje razlike, odnosno stavljanje zaposlenog u nepovoljniji položaj, s obzirom na neko njegovo lično svojstvo, bez razumnog opravdanja, a ovde za takvu situaciju odnosno postojanje ugroženog ličnog svojstva na strani tužilje nema činjenične potvrde.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić