U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Jasmine Stamenković i dr Ilije Zindovića, članova veća, u parnici tužilaca AA iz ..., BB iz ..., VV iz ..., GG iz .. i DD iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Goran Stamenić, advokat iz ..., protiv tuženog Republika Srbija, Ministarstvo unutrašnjih poslova, koga zastupa Državno pravobranilaštvo RS, Odeljenje u Požarevcu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilaca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3762/18 od 10.05.2019. godine, u sednici održanoj 02.07.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

USVAJA SE revizija tužilaca, pa se PREINAČAVA presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3762/18 od 10.05.2019. godine, tako što se odbija žalba tuženog, kao neosnovana i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Velikoj Plani P1 308/17 od 12.07.2018. godine.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocima naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 22.500,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Velikoj Plani P1 308/17 od 12.07.2018. godine, u stavu prvom, drugom, trećem, četvrtom i petom izreke, obavezan je tuženi da tužiocima na ime troškova prevoza za dolazak i odlazak na posao isplati pojedinačno opredeljene iznose, bliže određene ovim stavom izreke, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti pa do isplate. U stavu šestom izreke obavezan je tuženi da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 955.280,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3762/18 od 10.05.2019. godine preinačena je prvostepena presuda, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilaca u celosti kao neosnovan, kao i zahtev tužilaca za naknadu troškova parničnog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci su, preko zajedničkog punomoćnika iz reda advokata, izjavili blagovremenu i dozvoljenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 .. 55/14), pa je utvrdio da je revizija tužilaca osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su zaposleni kod tuženog, a raspoređeni su kao policijski službenici u PS Smederevo, PU ... . Tužioci su koristili autobuski prevoz radi dolaska na posao i radi odlaska sa posla i to na relacijama od mesta prebivališta (..., ..., ..., ..) pa do autobuske stanice u ... i nazad. Tuženi nije isplaćivao tužiocima naknadu ovih troškova, niti su se tužioci pismenim putem obraćali nadležnom organu tuženog sa zahtevom za priznavanje prava na naknadu troškova prevoza za odlazak i povratak sa rada. Vrednost neplaćene naknade za prevoz u visini cene mesečnih karata utvrđena je ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Polazeći od napred utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud izvodi zaključak da tužioci, kao policijski službenici, imaju pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, te da nije od uticaja na ostvarivanje navedenog prava to što se nisu prethodno obratili svom rukovodiocu radi naknade ovih troškova. Stoga, tužbeni zahtev je usvojen.

Drugostepeni sud izlaže suprotno stanovište, prema kome se tužioci nisu obraćali tuženom sa zahtevom za isplatu troškova uz koji je priložen dokaz o visini stvarnih troškova prevoza, zbog čega nemaju pravo na naknadu ovih troškova. Na ovim razlozima zasnovana je odluka drugostepenog suda da se ožalbena odluka preinači, a tužbeni zahtev odbije kao neosnovan u celosti.

Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužilaca ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenilo materijalno pravo.

Odredbom člana 118. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05...) propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju.

Prema članu 169. Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, br. 101/05...) na položaj, dužnosti, prava i odgovornosti zaposlenih u ministarstvu primenjuju se propisi o radnim odnosima u državnim organima, ako ovim zakonom i propisima donetim na osnovu ovog zakona nije drukčije određeno.

Članom 37. st. 1. i 2. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 101/05...) predviđeno je da državni službenik ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, te da se uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način na koji se ostvaruju propisuju uredbom Vlade.

Uredbom o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 98/07...) propisano je da se državnom službeniku i namešteniku naknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada (člana 2. stav 1. tačka 1.) u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju (član 3.).

Imaju u vidu navedene propise, po shvatanju revizijskog suda, tužioci imaju pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i za odlazak sa rada u periodu od decembra 2007. godine zaključno sa novembrom 2010. godine, pri čemu nedostavljanje dokaza o plaćenoj prevoznoj karti ili izostanak prethodnog obraćanja tuženom radi isplate ne predstavlja razlog za uskraćivanje ove naknade. Naime, pravo na naknadu troškova prevoza zasnovano je na neposrenoj primeni odredbe člana 37. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika i člana 2. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika, kojima nije propisana obaveza zaposlenog da za ostvarivanje zakonskog prava na naknadu troškova prevoza podnosi poseban zahtev svom rukovodiocu, pri čemu rukovodioci organa imaju diskreciono ovlašćenje da o tom pravu odlučuju posebnim rešenjem za svakog zaposlenog pojedinačno ili da im ove troškove isplaćuju bez donošenja takvih rešenja,. Otuda, postojanje ili izostanak rešenja o priznavanju ovog prava nije od uticaja na obavezu tuženog da zaposlenima isplaćuje troškove prevoza. Visina naknade koja pripada tužiocima, na ime troškova prevoza, proizlazi iz sadržine nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, koji je izvršio obračun naknade prema vrednosti mesečne pretplatne karte prevoznika „..“ i „..“ u spornom periodu, na relacijama od mesta prebivališta tužilaca do autobuske stanice u ... i natrag, u svemu kako je to tužiocima dosuđeno prvostepenom presudom.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci pod stavom prvim.

Odluka o troškovima revizijskog postupka iz stava drugog izreke ove presude doneta je na osnovu člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku i odnosi se na nužne troškove koji su opredeljeni u sadržini revizije tužilaca, kojima je priznat iznos od 22.500,00 dinara za sastav revizije od strane advokata, shodno važećoj advokatskoj tarifi.

Predsednik veća – sudija,

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić