O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 817/24 od 23.12.2024. godine obavezana je tužena da za tužioca uplati Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje doprinose po osnovu penzijskog i invalidskog osiguranja na iznose zarade dosuđene pravnosnažnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2733/20 od 23.03.2023. godine, za period od 01.10.2017. godine do 30.06.2021. godine, po stopama koje su važile na dan isplate neisplaćene zarade po označenoj presudi, kao i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 128.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana nastupanja uslova za izvršnost do isplate

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 841/25 od 09.05.2025. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 817/24 od 23.12.2024. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je, zbog pogrešne primene materijalnog prava, blagovremeno izjavila reviziju predviđenu članom 404. ZPP (posebna revizija).

Tužilac je podneo odgovor na reviziju tužene.

Po oceni Vrhovnog suda, o posebnoj reviziji tužene u ovom sporu potrebno je odlučivati radi novog tumačenja prava po pitanju zastarelosti doprinosa za obavezno socijalno osiguranje i načina računanja roka zastarelosti, zbog čega je na osnovu člana 404. ZPP odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnom i izvršnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2733/20 od 23.03.2023. godine obavezana je tužena da isplati tužiocu neplaćenu zaradu u periodu od oktobra 2017. godine do juna 2021. godine, u određenim mesečnim novčanim iznosima.

Tužbom podnetom 29.02.2024. godine traženo je da se tužena obaveže da izvrši uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje na novčane iznose neisplaćene plate, dosuđene navedenom pravnosnažnom presudom. Tužena je istakla prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja.

Prvostepeni sud je primenom člana 2. i 3. Zakona o doprinosima za socijalno osiguranje, člana 154. stav 1. i člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i člana 164. Zakona o radu usvojio tužbeni zahtev. Po stanovištu tog suda, tužena nije uplatila doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje tužioca na iznose njegove plate dosuđene pravnosnažnom presudom, a tužiočevo potraživanje nije zastarelo jer doprinosi spadaju u grupu potraživanja koja ne podležu zastarelosti.

Drugostepeni sud je odbio žalbu tužene i potvrdio prvostepenu presudu. I po stanovištu tog suda, iako doprinosi za obavezno socijalno osiguranje predstavljaju sastavni deo zarade u smislu člana 105. stav 2. Zakona o radu, oni ne zastarevaju u roku propisanom članom 196. tog Zakona. Doprinosi za obavezno socijalno osiguranje su javni prihod, pod kontrolom i na raspolaganju organizacija za obavezno socijalno osiguranje, i ne isplaćuju se zaposlenom već fondovima u cilju obezbeđenja sredstava za funkcionisanje obaveznog socijalnog osiguranja. Zaposleni nije dužan da vrši proveru da li je poslodavac ispunio ovu svoju zakonsku obavezu, zbog čega u odnosu na njega ne može ni početi da teče zastarelost tog potraživanja. Iako je odnos zaposlenog i poslodavca po svojoj prirodi građanskopravni – obligacioni odnos, osnov tužiočevog potraživanja u ovom sporu nije naknada štete, već zakonom uspostavljena obaveza poslodavca, zbog čega se ne može primeniti pravilo o zastarelosti, jer bi se tako dovelo u pitanje ostvarenje prava osiguranika garantovano Ustavom.

Po nalaženju Vrhovnog suda, osnovani su navodi revidenta da je istaknuti prigovor zastarelosti ocenjen pogrešnom primenom materijalnog prava.

Doprinosi koji se plaćaju iz zarade, u smislu člana 105. stav 2. Zakona o radu, koje je poslodavac dužan da obračuna i uplati u svoje ime, a u korist zaposlenog, sastavni su deo zarade i predstavljaju potraživanje zaposlenog iz radnog odnosa koji je po svojoj prirodi građanskopravni, obligacioni odnos. Zato se na sporni odnos stranaka u pogledu zastarelosti potraživanja dopinosa za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje, kao sastavnog dela tužiočeve zarade za period od oktobra 2017. godine do juna 2021. godine, dosuđene izvršnom presudom P1 2733/20 od 23.03.2023. godine, primenjuje odredba člana 196. Zakona o radu u vezi sa članovima 360, 361. i 362. Zakona o obligacionim odnosima. Na taj pravni odnos ne može se primeniti odredba člana 114e Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, kojom je propisano da se odredbe tog Zakona o zastarelosti prava na utvrđenje i naplatu ne primenjuju na doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje i doprinose za obavezno zdravstveno osiguranje, jer se u konkretnom slučaju ne radi o poreskom postupku i odnosu između Poreske uprave i poreskog obveznika.

Odredbom člana 196. Zakona o radu, propisano je da sva novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od 3 godina od dana nastanka obaveze. Za potraživanje iz radnog odnosa zastarelost počinje da teče prvog dana posle dana kada je zaposleni mogao da zahteva njeno ispunjenje, što je u skladu sa članom 361. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Prema odredbi člana 4. stav 2. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika, plate se isplaćuju u tekućem mesecu za prethodni mesec. Rok zastarelosti, saglasno članu 362. Zakona o obligacionim odnosima, nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena. Odredbom člana 360. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze i da zastarelost nastupa kada protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze. Prema stavu 3. te odredbe, sud se ne može obazirati na zastarelost ako se dužnik nije na nju pozvao.

Sledstveno izloženom, obaveza tužene da u svoje ime i za račun tužioca uplati doprinose za obavezno zdravstveno osiguranje nastala je istovremeno sa obavezom da tužiocu isplati platu za svaki mesec u periodu od oktobra 2017. godine do juna 2021. godine. Ispunjenje obaveze tužene na uplatu doprinosa tužilac je mogao zahtevati prvog dana posle dana kada je mogao zahtevati ispunjenje obaveze tužene na isplatu plate. Tužilac u parnici koju je pokrenuo radi njene isplate za označeni vremenski period, okončane pravnosnažnom presudom P1 2733/20 od 23.03.2023. godine, propustio je da traži i uplatu doprinosa za zdravstveno osiguranje na tražene i dosuđene iznose neplaćene plate. Zato je do podnošenja ove tužbe protekao rok od tri godine iz člana 196. Zakona o radu i usled nastupanja zastarelosti prestalo pravo tužioca da zahteva od tužene ispunjenje obaveze uplate doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje na osnovicu – iznos plate dosuđen za period od oktobra 2017. godine do januara 2021. godine.

Međutim, rok zastarelosti propisan članom 196. Zakona o radu nije protekao u pogledu zahteva za uplatu doprinosa iz zarade ostvarene u periodu od februara do juna 2021. godine, čija isplata je dospevala do 15-og dana u sledećem mesecu.

Iz tih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u drugom, a na osnovu člana 414. stav 1. tog Zakona kao u trećem stavu izreke.

Odluka o troškovima celokupnog postupka, sadržana u četvrtom stavu izreke, doneta je primenom člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 2. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković