Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...18/20) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

U reviziji tužilac ističe da je drugostepeni sud zanemario priznanje tužbenog zahteva u određenom iznosu, koje priznanje tuženi nije opozvao i da je izostalo obrazloženje o zaključku suda o datom priznanju. Revizijski sud ocenjuje da se ne radi o bitnoj povredi odredaba parničnog postupka u smislu člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, koja bi bila od uticaja na pravilnost odluke. Ovo stoga, što je drugostepeni sud izneo razloge prema kojima bi usvajanje tužbenog zahteva bilo protivno odredbama Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik RS“, br. 116/2014 i 95/2018), koji je bio na snazi u periodu na koji se odnosi tužbeni zahtev. Prema tome, na osnovu priznanja takvog tužbenog zahteva drugostepeni sud pravilno nije doneo presudu, jer takvim zahtevom stranke ne mogu da raspolažu, u smislu člana 3. stav 3. i člana 348. stav 2. Zakona o parničnom postuku, jer je zahtev protivan prinudnom propisu.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi nije isplatio tužiocu uvećanu zaradu na ime minulog rada, naknadu troškova za ishranu u toku rada i naknadu na ime regresa za godišnji odmor za period od 01.01.2016. do 01.01.2017. godine u visini i na način određen Posebnim kolektivnim ugovorom za komunalna preduzeća čiji je osnivač Grad Čačak („Službeni glasnik RS“ br 62/15). Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka prvostepeni sud je utvrdio razliku u visini uvećane zarade za minuli rad za predmetni period u ukupnom neto iznosu od 18.155,90 dinara, u visini naknade za ishranu za isti period u ukupnom neto iznosu od 20.437,51 dinar i na ime regresa za godišnji odmor za isti period u iznosu od 25.391,89 dinara, primenom Posebnog kolektivnog ugovora u odnosu na isplaćene. Tuženi je obaveštenjem od 13.12.2017. godine obavestio zaposlene da će dugovanje po osnovu manje isplaćene zarade tokom 2016. godine, zbog nemogućnosti potpune primene Kolektivnog ugovora JKP Komunalac Čačak, za ovde sporni period biti jednokratno isplaćeno zaposlenima zaključno sa februarom 2018. godine u iznosima prema spisku na kom se nalazi i tužilac. Utvrđeno je da je u Programu poslovanja tuženog za 2016. godinu navedeno da ne postoji mogućnost primene Posebnog kolektivnog ugovora za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Republike Srbije („Službeni glasnik RS“ br 27/2015), niti Posebnog kolektivnog ugovora za javna komunalna preduzeća čiji je osnivač Grad Čačak („Službeni list Grada Čačka“ 62/2015) i to u delu koji reguliše visinu isplate naknade po osnovu toplog obroka i regresa, kao i načina obračuna minulog rada i zahtev reprezentativnih sindikata da se ugovori poštuju, iako su po mišljenju Gradske uprave za lokalni i ekonomski razvoj – Službe za javna preduzeća, koja je nadležna za praćenje kontrolu rada JKP čiji je osnivač grad, u suprotnosti sa Zakonom o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih ostalih primanja kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik RS“ br 116/2014), uz utvrđenje da to u 2016. godini može da ugrozi finansijski plan koji je sastavni deo Programa poslovanja u slučaju utuženja i presuda u korist zaposlenih za isplatu ovih naknada.

Prema tako utvrđenom činjeničnom stanju je drugostepeni sud izložio zaključak da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan, s obzirom na sadržinu Programa poslovanja tuženog za 2016. godini, u kome je navedeno da postoji nemogućnost primene posebnih kolektivnih ugovora u delu kojim regulišu visinu isplate zarade, isplatu po osnovu toplog obroka i regres, kao i način obračuna minulog rada, jer su u suprotnosti sa Zakonom o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu, odnosno zarade i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava i jer bi isplatom ovih potraživanja u 2016. godini mogao da se ugrozi finansijski plan koji je sastavni deo Programa poslovanja u slučaju utuženja i presuda u korist zaposlenih za isplatu ovih nadoknada.

Drugostepeni sud se poziva na odredbe Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata kojim je, između ostalog, predviđeno da su ništave odredbe opšteg i pojedinačnog akta kojima se povećavaju osnovice, koeficijenti i drugi elementi na osnovu kojih se povećava iznos plata i drugog stalnog primanja kod subjekata na koje se odnosi taj zakon, na Uredbu Vlade Republike Srbije o načinu i kontroli obračuna i isplata zarada u javnim preduzećima („Službeni glasnik RS“ 15/2016) kojom je propisano da preduzeće može ukupan iznos sredstava zarade da obračunava i isplaćuje u skladu sa godišnjim programom poslovanja i odredbe Zakona o radu, prema kojima se i naknada za minuli rad, naknada troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora smatraju zaradom.

Pravilno je pozivanje drugostepenog suda na navedene odredbe materijalnog prava.

Naime, Zakonom o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 24/05...75/14), propisano je da svaki zaposleni ima pravo na isplatu zarade u visini koja se utvrđuje zakonom, opštim aktom poslodavca i ugovorom o radu (član 104. stav 1), da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu po osnovu vremena provedenog na radu za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu kod poslodavca (minuli rad) – najmanje 0,4% od osnovice (član 108. stav 1. tačka 4.), naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, između ostalog i za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. stav 1. tačka 5. i 6.), koji predstavlja deo zarade zaposlenog (član 105. stav 3. u vezi stava 1). Međutim, tužiočev poslodavac je javno preduzeće čiji je osnivač grad Čačak. Poslovanje tuženog, uključujući i obračun i isplatu zarada u spornom periodu bilo je regulisano najpre Zakonom o javnim preduzećima („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 119/12...44/14), potom i Zakonom o javnim preduzećima („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 15/16) – oba važeća u spornom periodu, kao i Uredbom o načinu i kontroli obračuna isplate zarada u javnim preduzećima, koju je Vlada Republike Srbije donela na osnovu ovlašćenja iz navedenih Zakona.

Odredbe označenih zakona i uredbe ograničavale su tuženog, pod pretnjom propisanih sankcija, da samostalno donosi opšte akte kojima se uređuje pitanje zarada i da vrši obračun i isplatu zarada bez prethodno dobijene saglasnosti osnivača. Navedenim zakonima propisano je da javno preduzeće posluje na osnovu prethodno donetog programa poslovanja na koji saglasnost daje osnivač, a koji obavezno sadrži sve pozicije rashoda po namenama za čitavu narednu kalendarsku godinu, dakle i za zarade, kao i elemente za celovito sagledavanje politike zarada i zaposlenosti u tom preduzeću. Planirana politika zarada mora se utvrditi u skladu sa politikom projektovanog rasta zarada koju utvrđuje Vlada Republike Srbije. Označenom uredbom Vlada je, na osnovu izričitog zakonskog ovlašćenja, precizno uredila pitanje zarada u javnim preduzećima.

Iz izloženog sledi da je u pogledu utvrđivanja zarada u javnom preduzeću odnos poslodavca i zaposlenog ugovorni odnos, ali samo u okviru propisanih pravila i ograničenja kojima se teži očuvanju mase zarada planirane programom poslovanja za određenu poslovnu godinu. Programom se ne derogiraju prava zaposlenih po osnovu radnog odnosa, niti je to njegov cilj, već se istim samo može dovesti u pitanje da li će zaposleni svoja prava ostvariti u punom obimu ili ne, što direktno zavisi od postavljenih fiskalnih zahteva u svakoj kalendarskoj godini.

Shodno navedenim imperativnim odredbama javno preduzeće, kao korisnik javnih sredstava, dužno je da politiku zarade utvrđuje u skladu sa politikom projektovanog rasta zarada u javnom sektoru, koju utvrđuje Vlada Republike Srbije, za godinu za koju se program donosi, te je dužno da programom poslovanja na koji saglasnost daje osnivač predvidi sve pozicije rashoda za celu kalendarsku godinu, kao i elemente za celovito sagledavanje politike zarada i zaposlenosti u preduzeću. Shodno navedenom, tokom postupka je utvrđeno da prema programu poslovanja tuženog za 2016. godinu, nije moguća primena posebnih kolektivnih ugovora u delu kojim regulišu visinu isplate zarade, isplatu po osnovu toplog obroka i regres, kao i način obračuna minulog rada, jer su u suprotnosti sa Zakonom o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu, odnosno zarade i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava i jer bi isplatom ovih potraživanja u 2016. godini mogao da se ugrozi finansijski plan koji je sastavni deo programa poslovanja u slučaju utuženja i presuda u korist zaposlenih za isplatu ovih nadoknada.

Stoga, neosnovani su revizijski navodi da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Revident neosnovano osporava činjenično stanje na kome je zasnovana drugostepena presuda isticanjem da nije dokazano da je tuženi za sporni period ispoštovao odredbe Programa poslovanja za 2016. godinu, zato što tužbu tužilac nije zasnovao na toj tvrdnji, već je zahtev postavio za iznos koji bi ostvario primenom Posebnog kolektivnog ugovora, za koji je drugostepeni sud pravilno zaključio da se ne može primeniti, jer je isplata po tim odredbama protivna ograničenju iz Programa poslovanja tuženog, kako je napred izneto.

Na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić