Protiv drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku, a radi ujednačavanja sudske prakse.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija dozvoljena prema odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postuku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 18/20), te stoga revizijski sud nije cenio ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o osnovanosti revizije u skladu sa odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je tužilac zaposlen kod tuženog. Tužiocu nije isplaćivana naknada za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora u periodu od 01.04.2014. godine do 31.08.2015. godine. Tužiocu je obračunavana zarada, i dobijao je obračunske listiće o pripadajućoj zaradi, ali naknade za ishranu u toku rada i regres u obračunima nisu iskazani. Prvostepeni sud je pošao od odredbe člana 57. stav 2. Kolektivnog ugovora za Železnice Srbije AD od 2015. godine i člana 118. Zakona o radu, i zaključio da je ovim propisima nesumnjivo utvrđeno pravo zaposlenih na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za godišnji odmor, što znači da je poslodavac u obavezi da iste isplati. Polazeći od utvrđene činjenice da tuženi nije tužiocu obračunavao i isplatio naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, prvostepeni sud je primenom člana 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu, a na osnovu nalaza i mišljenja veštaka, usvojio precizirani tužbeni zahtev koji se zasniva na obračunu naknada za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora prema parametrima koji su bili važeći u ranijem Kolektivnom ugovoru za JŽTP „Železnice Srbije“ („Službeni glasnik RS“ br. 37/95 i br. 7/00).

Apelacioni sud u Beogradu ne prihvata izneto stanovište prvostepenog suda. Drugostepeni sud je stanovišta da odsustvo strukture koeficijenta za obračun zarade i strukture u vrednosti radnog sata, samo po sebi ne dovodi automatski do zaključka da poslodavac nije ispunio svoju zakonsku obavezu i da je na zaposlenom teret dokazivanja da mu nisu isplaćene tražene naknade. Činjenica da u vrednosti radnog časa, odnosno koeficijenta, nije izdvojena vrednost koja se odnosi na naknadu za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, ne znači da ove naknade nisu isplaćene. U postupku kolektivnog pregovaranja zaključen je Aneks kolektivnog ugovora kojim je utvrđena vrednost jednog radnog časa za sporni period i utvrđena je da je u ovu vrednost uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Na osnovu navedenog, drugostepeni sud zaključuje da je zaposlenima, pa i tužiocu, kroz obračun i isplatu zarade izvršena i isplata utuženih naknada.

Iz navedenih razloga drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev za isplatu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Odluka drugostepenog suda nije pravilna.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 61/05) koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 5. i 6.) koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Aneksom kolektivnog ugovora od 2006. godine odredbom člana 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora, pa je predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanje za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbom člana 5. stav 6. Aneksa, kao i članom 57. stav 1. i 2. Kolektivnog ugovora iz 2015. godine propisano je da je u vrednost jednog radnog časa uključena i vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za godišnji odmor svedena na jedan radni čas. Iz ovakve formulacije vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer isti nisu iskazani u nominalnom iznosu.

Međutim, kako je počev od 01.01.2006. godine zaposlenima dato zakonsko pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora bez propisivanja visine istih, poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktom utvrde visinu tih naknada. Pri tom, visina naknade troškova na ime regresa za godišnji odmor i na ime troškova ishrane u toku rada, mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. Odredbama opštih akata tuženog, a ni ugovorom o radu, nije izvršena konkretizacija prava tužioca na isplatu spornih naknada, jer se iz određenja da su i ove naknade uključene u vrednost jednog radnog časa ne može utvrditi koji iznos predstavlja naknada za regres i troškove ishrane, s obzirom na to da iste nisu određene u nominalnom iznosu, niti su u nominalnom iznosu iskazane u obračunskim listama za isplatu zarade tužiocu. Osim toga, visina naknade određena na način kao u opštim aktima tuženog ne bi bila određena u istom nominalnom iznosu za sve zaposlene, već bi bila u direktnoj srazmeri sa koeficijentom radnog mesta, što se ne može prihvatiti kao pravilan obračun.

Na osnovu iznetog, moglo bi se zaključiti da je tuženi u pogledu isplate navedenih naknada, zakonske odredbe primenjivao na štetu tužioca. Sve navedeno ne isključuje pravo tužioca na isplatu ovih naknada. Ne može se prihvatiti stanovište drugostepenog suda zasnovano samo na osnovu odredaba kolektivnog ugovora da su zaposlenima, pa i tužiocu ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada.

Zbog pogrešne primene materijalnog prava, drugostepeni sud nije cenio pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja na osnovu kog je doneta prvostepena presuda. Šta više, drugostepeni sud je doneo odluku na osnovu zaključka da je zaposlenima kod tuženog, pa i tužiocu, kroz obračun i isplatu zarade izvršena i isplata po traženim osnovima, što je suprotno utvrđenju prvostepenog suda da tužiocu nije isplaćivana naknada za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora u periodu od 01.04.2014. godine do 31.08.2015. godine. Proizilazi da nije raspravljena bitna činjenica o tome da li su tražene naknade tužiocu isplaćene, ili ne, zbog čega je revizijski sud primenom člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku, ukinuo drugostepenu presudu i predmet vratio drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će otkloniti nepravilnosti na koje je ukazano ovim rešenjem, pa će nakon ocene pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja, doneti novu zakonitu i pravilnu odluku o tužbenom zahtevu i odlučiti o troškovima celog postupka.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić