Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Biserke Živanović, predsednika veća, Spomenke Zarić, Božidara Vujučića, Ilije Zindovića i Zorane Delibašić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Vladimir Milanović, advokat iz ..., protiv tuženih BB, sa sedištem u ..., čiji je punomoćnik Ljiljana R. Popadić, advokat iz ... i VV, sa sedištem u ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužene BB izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2015/2019 od 20.06.2019. godine, u sednici održanoj 14.11.2019. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene BB, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2015/2019 od 20.06.2019. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena, revizija tužene BB, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2015/2019 od 20.06.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Subotici P1 226/2018 od 20.02.2019. godine, odbijen je prigovor stvarne nenadležnosti suda, obavezani su tuženi da tužiocu solidarno, za period od 01.02.2015. godine do 31.08.2015. godine, a tužena VV i za period od 01.09.2015. godine do 28.02.2018. godine, naknade troškove za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, sve sa zakonskom zateznom kamatom, kako je izrekom navedeno, kao i da tuženi tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 75.600,00 dinara, sa zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž1 2015/2019 od 20.06.2019. godine odbio žalbe tuženih i potvrdio prvostepenu presudu.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena BB, je preko punomoćnika blagovremeno izjavila reviziju iz razloga propisanih članom 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu ispunjeni zakonski uslovi za odlučivanje o reviziji, kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14), a kojom je propisano da se posebna revizija može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije, Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija, kako je propisano stavom 2. navedene zakonske odredbe.

Pobijana drugostepena presuda doneta je u skladu sa pravnim shvatanjem Vrhovnog kasacionog suda o pravnim pitanjima na koja se revizijom ukazuje, a tiču se, u suštini, prava zaposlenih na isplatu toplog obroka i regresa i odgovornosti poslodavca prethodnika i sledbenika kada je došlo do promene poslodavaca, usled statusnih promena. Naime, shvatanje Vrhovnog kasacionog suda o pravnim pitanjima na koja se revizijom ukazuje izraženo je u više odluka Vrhovnog kasacionog suda.

Zaposleni ima pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Ovo pravo zaposlenih proizilazi iz člana 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 sa izmenama i dopunama), dok se visina ovih troškova bliže reguliše opštim aktima poslodavca. U situaciji kada poslodavac ovo pravo zaposlenih ne iskaže u platnoj listi zaposlenih, kako je propisano članom 105. stav 1. i članom 121. stav 1. Zakona o radu, teret dokazivanja da je zaposlenima isplaćena naknada ovih troškova je na poslodavcu, u konkretnom slučaju na tuženima.

Odgovornost revidenta za prava i obaveze zaposlenih koje su predmet tužbenog zahteva, za period nakon izvršenih statusnih promena do 31.08.2015. godine, proizlazi iz činjenice da sa tužiocem nije zaključen novi ugovor o radu, već je zaključen aneks ugovora o radu, prema kome tužilja kao zaposlena nastavlja radni odnos sa poslodavcem sledbenikom, koji preuzima ne samo prava, već i obaveze poslodavca prethodnika, koje su nastale iz zaključenog ugovora o radu i radnog odnosa. Budući da je tužilac, kako je nižestepenim presudama utvrđeno, bio zaposlen kod prvotuženog do 31.08.2015. godine, to su tuženi u tom periodu solidarno odgovorni za prava i obaveze zaposlenih.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2., u vezi člana 413. ZPP i utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Tužbom podnetom 01.03.2018. godine tužilac je tražio naknadu troškova na ime ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u ukupnom iznosu od 250.000,00 dinara. Podneskom od 17.12.2018. godine tužilac je snizio tužbeni zahtev i predmetnu naknadu zatražio u ukupnom iznosu od 196.954,08 dinara, dok vrednost predmeta spora koja se revizijom pobija iznosi 34.751,42 dinara.

Odredbom člana 441. ZPP, propisano je da je revizija dozvoljena u parnicama u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

U sporovima radi novčanog potraživanja iz radnog odnosa, revizija je dozvoljena pod istim uslovima, kao i u imovinskopravnim sporovima koji se odnose na novčano potraživanje.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, je propisano, da, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Kako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi navedenu propisanu vrednost u dinarskoj protivvrednosti od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja i preinačenja tužbe, to revizija nije dozvoljena na osnovu citirane odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu čl. 404. i 413. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Biserka Živanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić