Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja kod tužene ima status nameštenika u smislu člana 10. i 194. Zakona o Vojsci Srbije. Rešenjem tužene od 27.06.2019. godine, tužilja, civilno lice na službi u Vojsci Srbije – VU „Dedinje“ Beograd, raspoređena je, po potrebi službe, počev od 01.06.2019. godine i psotavljena na radno ... u restoranu u MO u ... broj 15, Z-2365 u RJ „...“ Sektora za UKUS u VU „Dedinje“ Beograd za koje je radno mesto formacijom predviđena NO ... Navedenim rešenjem osnovna zarada određena je u visini od 1090 bodova, a zbog posebnih uslova pod kojima vrši službu u Vojsci Srbije, propisanih članom 83. st. 1. i 2. Zakona o Vojsci Srbije, određeno je da se tužilji osnovna zarada uvećava za 15% od navršenih godina rada u radnom odnosu, određen je dodatak na zaradu od 10,8% koja će se uvećavati za 0',4% zarade za svaku sledeću navršenu godinu rada u radnom odnosu (minuli rad), i da se na ukupni broj bodova dodaje 200 bodova na ime troškova ishrane i 140 bodova na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora, i da će se zarada u skladu sa ovim rešenjem isplaćivati počev od 01.06.2019. godine. Izveden je dokaz vešačenjem od strane sudskog veštaka za ekonomsku – finansijsku obast, iz kog proizlazi da je za period od 01.11.2019. godine do 31.01.2023. godine razlika između isplaćene osnovne zarade i minimalne zarade 261.743,75 dinara.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje primenom člana 8, 10, 81, 84. i 194. Zakona o Vojsci Srbije, člana 104, 105, 108, 111, 112, 113. i 164. Zakona o radu, odredaba Pravilnika o raspodeli dobiti i zarada civilnih lica u VU „Dedinje“ od 14.05.2019. godine, člana 20. Pravilnika o raspodeli dobiti i zarada civilnih lica u VU „Dedinje“ iz 2020. godine i člana 154. Zakona o obligacionim odnosima, sa obrazloženjem da odredabama opštih akata tužene, kao poslodavca, važećim u spornom periodu, kao ni ugovorom o radu zaključenim između stranaka, vrednost radnog časa nije vezana za minimalnu cenu rada.

Drugostepni sud je odlučujući o žalbi tužilje preinačio prvostepenu presudu tako što je usvojio tužbeni zahtev tužilje primenom odredbe iz člana 8. stav 6. i člana 10. st. 1. i 3. Zakona o Vojsci Srbije i člana 2. stav 1, 111. stav 1, 112. stav 1. i 113. Zakona o radu smatrajući da iz navedenih odredbi sledi da svi zaposleni na teritoriji Republike Srbije, bez obzira kod kog poslodavca rade, imaju pravo na isplatu minimalne zarade prema odredbama Zakona o radu. S obzirom da Zakon o Vojsci Srbije nije regulisao pitanje minimalne zarade za zaposlene u Vojsci Srbije, da se i na tu radnu sredinu imaju primeniti odredbe o minimalnoj zaradi, koja je, kao socijalna kategorija predviđena zakonom, radi zaštite egzistencije zaposlenih. S tim u vezi drugostepeni sud je zaključio da tužilja ima pravo na razliku između isplaćene osnovne zarade i osnovne zarade u visini minimalne zarade za sporni period u visini utvrđenoj nalazom i mišljenjem sudskog veštaka za ekonomsko – finansijsku obast sa kamatom, kao akcesornim potraživanjem.

Po oceni Vrhovnog suda, pravino je odlučio drugostepeni sud, pravilnom primenom materijalnog prava.

Pravo na platu za obavljeni rad je Ustavom zajemčeno pravo predviđeno članom 60. stav 4. Ustava Republike Srbije. To je i najvažnije imovinsko pravo zaposlenog, zbog čega u potpunosti preteže privatnopravni element nad javnopravnim elementom u radnom odnosu u kom je država poslodavac. Zbog toga, ona uživa direktnu sudsku pravnu zaštitu, čije ispunjenje ne podleže nikakvim zakonskim ograničenjima. Minimalna zarada predstavlja zakonski minimum i ima za cilj da se obezbedi zaštita zaposlenog radi zadovoljavanja njegovih egzistencijalnih i socijalnih potreba. Republika Srbija je retifikovala Konvenciju Međunarodne organizacije rada broj 131, a utvrđivanje minimalnih nadnica, kojom je propisano da minimalne nadnice imaju zakonsku snagu i da se ne mogu smanjivati. Shodno tome, smisao i cilj odredbe člana 111. Zakona o radu proizlazi iz interesa zaposlenog čija zarada ne može biti niža od minimalne zarade.

O direktnoj sudskoj zaštiti pravo zaposlenog na platu za obavljeni rad kao Ustavom zajemčenog prava i najvažnijeg imovinskog prava i u situaciji kada postoji radni odnos zaposlenog sa državom, izjašnjavao se i Ustavni sud (odluka Už 7156/2014 od 11.12.2014. godine). Isti sud se izjašnjavao i o pravu zaposlenog na minimalnu zaradu, kao zakonski minimum koji ima za cilj da obezbedi zadovoljenje njegovih egzistencionalnih potreba, kako sa stanovišta retifokovane Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 131, tako i sa stanovišta odredbe člana 111. Zakona o radu (odluka Už 8873/2014 od 29.09.2016. godine). U tom kontekstu, nema odstupanja pobijane drugostepene presude ni od odluka Vrhovnog suda donetih u istim činjenično-pravnim sporovima, zbog čega su ocenjeni, kao neosnovani navodi revizije tužene i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Sa napred navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odluka o troškovima revizijskog postupka doneta je primenom člana 165. u vezi sa članom 154. ZPP, s obzirom da troškovi odgovora na reviziju nisu bili potrebni, sa kojih razloga je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković