Protiv navedene presude, revizije su izjavile obe stranke. Tužilac pobija rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke presude zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Tuženi pobija presudu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju tuženog.

Revizija tužioca nije dozvoljena, a revizija tuženog nije osnovana.

Odredbom člana 441. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23) propisano je da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Prema članu 28. tog zakona, ukoliko se revizijom pobija samo odluka o troškovima postupka, kao sporednom potraživanju, dozvoljenost revizije ne ceni se prema članu 441. ZPP, koji je merodavan za odluku o glavnog zahtevu. Rešenje o troškovima postupka ne predstavlja takvo rešenje protiv koga je revizija dozvoljena u smislu člana 420. ZPP, pa je odluka u stavu drugom izreke doneta na osnovu člana 413. ZPP.

Odlučujući o reviziji tuženog u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pravnosnažne presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a bitna povreda propisana članom 374. stav 2. tačka 12. ZPP na koju je tuženi ukazao ne predstavlja revizijski razlog po članu 407. stav 1. tač. 1. – 3. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u vreme donošenja spornog rešenja o prestanku radnog odnosa bio zaposlen kod tužene, na neodređeno vreme, na radnom mestu ... u službi ... . Prema pravilima tuženog ... je imao obavezu da brine o grupi od 15 dece ometene u razvoju. Dana 12.06.2018. godine tužilac je po dolasku na radno mesto ustanovio da je jedini na spratu na kome ima 44 korisnika raspoređenih u više različitih prostorija, pa je u 07,10 časova krenuo ka ambulanti kako bi se u njegov paviljon uputio još neki zaposleni. Tog dana su sa tužiocem trebale da rade još dve zaposlene, koje nisu došle na posao. Opisanom prilikom došlo je do verbalnog konflikta sa zaposlenim koji je bio zadužen da organizuje rad i obezbedi popunu odsutnih radnika. Tužilac se vratio na svoje radno mesto nakon deset minuta. Posle ovog događaja, 18.06.2018. godine tužilac je uputio pogrdne reči koleginici, nakon što je odbila da mu po korisniku pošalje knjigu primopredaje, a osim toga, izneo je u javnost podatak da je korisnik preminuo tako što se ugušio u toku obroka. Zbog iznetih radnji, nakon što je upozoren o postojanju otkaznog razloga, tuženi je tužiocu rešenjem od 22.08.2018. godine otkazao ugovor o radu na osnovu odredbi člana 179. stav 2. tačke 1, 2. i 5. Zakona o radu, članova 4. i 12. Pravilnika o zabrani postupanja zaposlenih u socijalnoj zaštiti („Službeni glasnik RS“ br. 8/12) i članova 133. i 135. Pravilnika o organizaciji rada i radu sa korisnicima kod tuženog.

Prema stanovištu nižestepenih sudova, sporno rešenje je nezakonito jer je tuženi preduzeo radnje koje su bile nužne za organizaciju brige nad decom ometenom u razvoju, budući da nije postojala objektivna mogućnost da sam vrši nadzor nad 44 dece u različitim prostorijama. Vezano za preostale radnje koje su standardizovane kao povreda radne obaveze, sudovi su stanovišta da su postojale objektivne okolnosti koje su isprovocirale reakciju tužioca, pa ne postoji povreda radne obaveze koja predstavlja osnov za otkaz u smislu člana 179. stav 2. Zakona o radu, u vezi odredbi opšteg akata tuženog kojim su propisana pravila i određene zabrane uslovljene prirodom delatnosti tuženog. Na osnovu člana 191. stav 1. Zakona o radu, naloženo je tuženom da tužioca vrati na rad.

Po stanovištu Vrhovnog suda, pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je usvojen postavljeni tužbeni zahtev.

U konkretnom slučaju razjašnjeno je da radnje koje je tužilac preduzeo, a koje su spornim rešenjem navedene kao povreda radne obaveze, zbog izostanka protivpravnosti ne predstavljaju otkazni razlog predviđen članom 179. stav 2. Zakona o radu. Naime, tužilac je 12.06.2018. godine preduzeo radnje koje su bile u interesu korisnika i neophodne za obavljanje posla. Činjenica da je bio sam na Odeljenju predstavljala je propust zaposlenog koji organizuje posao, a napuštanje radnog mesta tokom deset minuta bilo je opravdano u svrhu prevazilaženja mogućih posledica stanja koje on objektivno nije mogao da kontroliše. Ovakvim činjenjem tužilac je bez sumnje ispoljio profesionalnu pažnju koja se očekuje od zaposlenih, a uslovljena je vrstom posla i konkretnim okolnostima. Ni preostale radnje koje su pobijanim rešenjem standardizovane kao povreda radne obaveze nemaju elemente protivpravnosti, pošto su prema činjeničnom utvrđenju bile situacione i isprovocirane, pa kod utvrđene činjenice da je tužilac pošten radnik i da ga deca vole, pravilan je zaključak da nisu postojale povrede radne obaveze koje opravdavaju otkaz ugovora o radu.

Činjenica da je tuženi, postupajući po rešenju o privremenoj meri u drugom sudskom postupku, tužioca vratio na rad ne isključuje pravo tužioca da kao posledicu poništaja nezakonitog rešenja o prestanku radnog odnosa zahteva vraćanje na rad, pa je i u ovom delu odluka pravilno zasnovana na odredbi člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Na osnovu članova 165. stav 1, 153. stav 1. i 154. ZPP, stavom trećim izreke, odlučeno je o troškovima revizijskog postupka. Po ovim odredbama nema uslova za priznavanje troškova revizijskog postupka, pošto revizija tužioca nije dozvoljena, revizija tuženog nije osnovana, a navodi odgovora na reviziju tuženog nisu bili potrebni za donošenje odluke Vrhovnog suda.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković