Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 369/22 od 11.05.2022. godine, stavom prvim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u delu odluke o zahtevu za uplatu poreza na dosuđene iznose uvećane zarade i tužba u tom delu odbačena. Stavom drugim izreke, delimično je preinačena prvostepena presuda u usvajajućem delu i odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da joj po osnovu uvećane zarade za rad u smenama za period od 01.05.2018. godine do 29.02.2020. godine isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinog iznosa do isplate, kao i obračunatu zakonsku zateznu kamatu u novčanim iznosima kako je to bliže navedeno u tom stavu izreke, kao i zahtev za uplatu doprinosa na navedene iznose, i odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 40.330,40 dinara sa zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke, žalba tuženog je odbijena i potvrđena je prvostepena presuda u preostalom usvajajućem delu (po osnovu prekovremenog rada i uplate doprinosa po tom osnovu).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu (stavovi prvi i drugi izreke), tužilja je izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitnih povreda odredaba parničnog postupka.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...18/20), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u utuženom periodu obavljala poslove ... u Sektoru ... – Odeljenje za ... sa koeficijentom radnog mesta 1,15% po ugovoru o radu od 2006. godine. Od zasnivanja radnog odnosa kod tuženog obavljala rad u smenama, po unapred utvrđenom mesečnom rasporedu smena: dva dana radi (12 časova u toku radnog dana, počev od 07.00 – 19.00 časova), dva dana odmora. Rad na ovaj način obavljala je kontinuirano neprekidno u toku cele godine, a u toku nedelje imala je slobodne dane prema utvrđenom obrascu rada.

Kolektivnim ugovorom tuženog od 03.07.2006. godine nije predviđeno uvećanje zarade po osnovu rada u smenama. Ni Kolektivni ugovor tuženog od 28.04.2011. godine (čije važenje je produženo Sporazumom o produženju roka važenja od 25.04.2014. godine) nije predviđao uvećanje zarade po osnovu rada u smenama, iako su u koeficijentima za obačun zarade vrednovani uslovi rada koji se odnose na rad na terenu, rad u smenama i drugi poslovi štetni po zdravlje zaposlenih. Članom 42. stav 2 tačka 2. Pravilnika o radu tuženog od 17.04.2015. godine, propisano je da se u okviru pripadajućih koeficijenata za sistematizovane poslove vrednuju uslovi rada koji se odnose na rad u smenama. Veštačenjem preko sudskog veštaka ekonomske struke utvrđeno je uvećanje po osnovu smenskog rada tokom utuženog perioda, koji je predmet tužbenog zahteva, u dosuđenim iznosima prvostepenom presudom.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostpeni sud je usvojio tužbeni zahtev, ocenivši da tuženi nije vršio isplatu uvećanih zarada po osnovu rada u smenama kroz koeficijent zarade tužilje, odnosno da rad tužilje u smenama nije vrednovan u utuženom periodu od 01.05.2018.godine do 29.02.2020.godine shodno odredbi člana 45. Pravilnika o radu tuženog od 17.04.2015. godine, zbog čega je obavezao tuženog da tužilji isplati utužene iznose sa pripadajućom kamatom, kao i da na dosuđene iznose izvrši uplatu pripadajućih doprinosa i poreza kod nadležnih organa.

Drugostepeni sud je ukinuo prvostepenu presudu u delu odluke o zahtevu za uplatu poreza na dosuđene iznose uvećane zarade i tužbu u tom delu odbacio ocenivši da je odlučivanjem o ovako postavljenom tužbenom zahtevu učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP jer je odlučeno o zahtevu koji ne spada u sudsku nadležnost. Preinačio je prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev za isplatu uvećane zarade po osnovu smenskog rada i prekovremenog rada, zaključivši da se rad tužilje u spornom periodu ne može smatrati radom u smenama pozivajući se na član 63. Zakona o radu i definiciju pojma rada u smenama iz Direktive o radnom vremenu EU 2003/88/EC, imajući u vidu da tužilja radi kontinuirano uvek u dnevnoj smeni od 07.00 do 19.00 časova, zbog čega po stanovištu tog suda neosnovano potražuje uvećanu zaradu za rad u smenama. Rad u smenama podrazumeva obrazac rotiranja u kojem se zaposleni, kontinuirano ili sa prekidima, menjaju na istom radnom mestu, ali tako da početak i kraj rada zaposlenom nije uvek u isto vreme. Potrebno je da postoji izmena smena, odnosno da zaposleni radi u različitim smenama koje počinju i završavaju se u različito vreme, što ovde nije slučaj jer je tužilja obavljala rad uvek u istom vremenskom periodu – dva uzastpona dana u periodu od 07.00 do 19.00 časova, nakon čega je dva dana slobodna, i tako kontinuirano tokom cele godine, tako da nema izmena smena. Zbog toga se takav rad ne može smatrati smenskim radom, pa joj ne pripada uvećanje zarade po tom osnovu.

Odredbom člana 108. stav 4. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05, ... 113/17), propisano je da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu, kao što je uvećanje zarade po osnovu rada u smenama.

Prema Direktivi o radnom vremenu EU 2003/88/EC, u smenama radi samo onaj zaposleni koji obavlja poslove svog radnog mesta u toku meseca u različitim smenama i to najmanje trećinu svog radnog vremena.

Odredbom člana 44. Kolektivnog ugovora za Javno preduzeće „Putevi Srbije“ od 27.04.2011.godine, propisano je da osnovnu zaradu, u smislu ovog Kolektivnog ugovora, čini proizvod koeficijenta posla vrednosti radnog časa i mesečnog fonda časova od 174 časova rada, a odredbom člana 45. propisano je da koeficijent poslova koje zaposleni obavlja zavisi od: složenosti posla, potrebne stručne spreme, odgovornosti i uslova rada (stav 1.), svi poslovi su grupisani u sedam grupa (stav 2.), za svaku grupu poslova utvrđuje se najniži i najviši koeficijent (stav 3.), propisan je najniži i najviši koeficijent za grupu poslova na taj način što je za stručnu osposobljenost u trajanju od 4 godine i specijalizacijom na osnovu stručnosti srednjeg obrazovanja propisan najniži koeficijent 1,4 a najviši 1,8 (stav 4.), da su koeficijentima iz stava 4. istog člana vrednovani i uslovi rada koji se odnose na: rad na terenu, rad u smenama i druge poslove štetne po zdravlje zaposlenih.

Odredbom člana 41. stav 1. Pravilnika o radu za Javno preduzeće „Putevi Srbije“ od 17.04.2015. godine propisano je da osnovna zarada svakog zaposlenog predstavlja novčanu vrednost konkretnih poslova i zadataka radnog mesta za efektivno radno vreme provedeno na radu. Odredbom člana 42. stav 1. istog pravilnika propisano je da se sistematizovani poslovi i radni zadaci zaposlenih u JP „Putevi Srbije“ izražavaju pripadajućim koeficijentima koji se utvrđuju u zavisnosti od sledećih parametara i to: 1. složenost poslova i radnih zadataka, 2. potrebne stručne spreme, 3. odgovornosti i 4. uslova rada. Stavom 2. istog člana propisano je da u okviru pripadajućih koeficijenata za sistematizovane poslove u JP „Putevi Srbije“ vrednovani su i uslovi rada koji se odnose na 1. rad na terenu i 2. rad u smenama.

U konkretnom slučaju, članom 45. Kolektivnog ugovorom tuženog – poslodavca od 27.04.2011. godine i članom 42. stav 2. tačka 2. Pravilnika o radu od 17.04.2015.godine propisano je, između ostalog, da su u okviru pripadajućih koeficijenata za sistematizovane poslove vrednovani i uslovi rada koji se odnose na rad u smenama. Dakle, opštim aktima tuženog-poslodavca pravo na uvećanu zaradu nije utvrđeno kao posebno pravo zaposlenih, pa kako je smenski rad tužilje vrednovan kroz osnovnu zaradu, to po stanovištu Vrhovnog suda nema osnova za isplatu iznosa koje tužilja potražuje tužbenim zahtevom. Zbog tog razloga je pravilno drugostepenom odlukom odbijen tužbeni zahtev tužilje za isplatu uvećane zarade po osnovu smenskog rada, pa su bez uticaja revizijski navodi da je drugostepeni sud izveo pogrešan zaključak da nema smenskog rada.

Pravilno je drugostepenom odlukom ukinuta prvostepena presuda u delu odluke o zahtevu za uplatu poreza na dosuđene iznose uvećane zarade i tužba u tom delu odbačena, jer odlučivanje o ovako postavljenom zahtevu ne spada u sudsku nadležnost.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić