Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme, na poslovima šefa odeljenja za ... do 10.10.2020. godine, kada mu je radni odnos prestao zbog navršenih 65 godina života, odnosno sticanja prava na starosnu penziju. Tužilac je najpre bio u radnom odnosu kod tuženog u periodu od 13.12.1983. godine do 31.05.1989. godine, nakon čega je zasnovao radni odnos kod drugog poslodavca, da bi ponovo zasnovao radni odnos kod tuženog 18.04.1990. godine i bio u radnom odnosu sve do odlaska u starosnu penziju. Tužilac se 14.06.2017. godine obratio tuženom sa zahtevom za isplatu jubilarne nagrade za 30 godina rada, ističići da je zahtev podneo i 23.09.2016. godine, ali da o istom nije odlučeno. Tuženi je 13.10.2017. godine obavestio tužioca da je njegov zahtev neosnovan, jer je tužilac kod tuženog u kontinuitetu zaposlen od 18.01.1990. godine i da će pravo na jubilarnu nagradu za 30 godina rada ostvariti u 2020. godini. U aprilu 2020. godine tuženi je tužiocu isplatio jubilarnu nagaradu za 30 godina rada u iznosu od 319.995,00 dinara. Tužilac smatra da je u 2019. godini navršio 35 godina ukupnog radnog staža kod tuženog i da mu po tom osnovu pripada jubilarna nagrada.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da tužiocu ne pripada pravo na isplatu jubilarne nagrade za navršenih 35 godina rada, budući da je tuženi pravo na jubilarnu nagradu u 2020. godine priznavao zaposlenima računajući vreme neprekidnog rada kod tuženog, te je tužiocu isplaćena jubilarna nagrada za 30 godina neprekidnog rada.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da tužilac ima pravo na isplatu jubilarne nagrade za ukupno vreme provedeno kod poslodavca, i to za 35 godina rada u skladu sa članom 49. stav 1. PKU. Tužilac je kod tužene bio u radnom odnosu u periodu od 13.12.1983. godine do 31.05.1989. godine, kao i u periodu od 18.04.1990. godine do 10.10.2020. godine, iz čega proizlazi da je u 2019. godini stekao pravo na jubilarnu nagradu za 35 godina rada, jer je u toj godini navršio ukupno 35 godina provedenih na radu kod tuženog.

Izloženo pravno stanovište drugostepenog suda i razloge na kojima je ono zasnovano prihvata i Vrhovni sud, zbog čega navode revizije tuženog smatra neosnovanim.

Odredbom člana 120. stav 1. tačka 1. Zakon o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 95/18), propisano je da opštim aktom, odnosno ugovorom o radu može da se utvrdi pravo na jubilarnu nagradu i solidarnu pomoć.

Odredbom člana 49. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 25/15 ... 38/18), je propisano da zaposleni ima pravo na jubilarnu nagradu za ukupno vreme provedeno na radu kod poslodavca i to za 10 godina u visini jedne zarade, za 20 godina u visini dve zarade, za 30 godina u visini tri zarade, za 35 godina u visini tri i po zarade i za 40 godina u visini četiri zarade. U vreme provedeno na radu kod Poslodavca uračunava se pun staž osiguranja, odnosno ukupan staž osiguranja sa uvećanim trajanjem za zaposlene koji rade na tim poslovima (stav 2.). Zaposleni stiče pravo na isplatu jubilarne nagrade na dan ispunjenja uslova iz stava 1. ovog člana, a jubilarna nagrada se isplaćuje do kraja meseca u kome je zaposleni ispunio uslov za isplatu jubilarne nagrade (stav 7.).

U konkretnom slučaju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog u periodu od 13.12.1983. godine do 31.05.1989. godine, nakon čega je zasnovao radni odnos kod drugog poslodavca, da bi ponovo zasnovao radni odnos kod tuženog 18.04.1990. godine i bio u radnom odnosu na neodređeno vreme do 10.10.2020. godine, kada mu je radni odnos prestao zbog navršenih 65 godina života, odnosno sticanja prava na starosnu penziju. U aprilu 2020. godine tuženi je tužiocu isplatio jubilarnu nagaradu za 30 godina rada u iznosu od 319.995,00 dinara. Tužilac je u 2019. godini navršio ukupno 35 godina provedenih na radu kod tuženog, te je stekao pravo na jubilarnu nagradu za 35 godina rada, predviđenu članom 49. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije, kako je pravilno zaključio drugostepeni sud.

Neosnovani su navodi revizije da je uslov za isplatu jubilarne nagrade neprekidan rad kod poslodavca od 35 godina, imajući u vidu da je citiranom odredbom člana 49. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije izričito propisano da zaposleni ima pravo na jubilarnu nagradu za ukupno vreme provedeno na radu kod poslodavca, te da jasnoća normi ne ostavlja prostor drugačijem tumačenju od iznetog, nezavisno od činjenice da su drugi zaposleni kod tuženog u 2020. godini ostvarili pravo na jubilarnu nagradu računajući vreme neprekidnog rada kod tuženog.

Takođe, neosnovano se revizijom ukazuje da se tužilac neosnovano obogatio jer mu je u aprilu 2020. godine isplaćena jubilarna nagrada za 30 godina neprekidnog rada kod tuženog, te da je isplata dve jubilarne nagrade u istoj godini po dva različita osnova nemoguća i da je drugostepeni sud morao da odluči o istaknutom kompenzacionom prigovoru tuženog. Naime, PKU tuženog iz 2015. godine predviđa pravo na jubilarnu nagradu i za 30 godina ukupnog rada kod poslodavca, a isto pravo je predviđeno i ranijim PKU tuženog iz 2006. godine, koji je predviđao pravo zaposlenog na jubilarnu nagradu za neprekidan rad kod tuženog za 10, 20 i 30 godina radnog staža. Kako je tužilac u svakom slučaju navršio 30 godina rada kod tuženog (i neprekidnog i ukupnog), isti ispunjava uslov za obe jubilarne nagrade, zbog čega su ovi navodi revizije bez uticaja na pravilnost pobijane presude. Propust drugostepenog suda da odluči o istaknutom kompenzacionom prigovoru tuženog ne predstavlja bitnu povredu odredaba parničnog postupka u smislu člana 374. stav 1. ZPP, s obzirom da taj propust nije od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude, pri čemu tuženi, u smislu člana 356. stav 1. ZPP, u zakonom propisanom roku nije predložio da se izvrši dopuna presude u delu u kom nije odlučeno o istaknutom kompenzacionom prigovoru.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je, primenom člana 414. stava 1. ZPP, odlučio kao u prvom stavu izreke.

Navodi odgovora na reviziju nisu bili nužni za donošenje odluke o reviziji, pa je odluka u stavu drugom izreke doneta na osnovu odredbi člana 165. stav 1. i 154. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković