Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 455/24 od 11.06.2024. godine, stavom prvim izreke, prvostepena presuda je delimično preinačena, tako što je obavezan tuženi da tužiocu na osnovu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti isplati još 200.000,00 dinara, odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu na ime izgubljene zarade za period od 13.01.2015. godine do 30.06.2023. godine isplati 1.034.330,02 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate i tužbeni zahtev da tuženi tužiocu na ime buduće mesečne rente isplaćuje 10.320,08 dinara od oktobra 2023. godine pa ubuduće dok za to postoje zakonski uslovi i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka. Stavom drugim izreke, žalbe parničnih stranaka su odbijene kao neosnovane i prvostepena presuda u preostalom delu potvrđena. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime naknade troškova drugostepenog postupka isplati 118.681,05 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….10/2023, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je ocenio da revizija izjavljena protiv preinačujućeg dela stava prvog izreke drugostepene presude kojim je odbijen tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete u vidu izgubljene zarade i isplatu rente nije osnovana, a da je revizija izjavljena protiv preostalog dela pobijane presude nedozvoljena.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je po zanimanju vozač motornih vozila sa završenom srednjom saobraćajnom školom - IV SSS. Kod tuženog je zaposlen od 05.07.2007. godine u Domu zdravlja u ..., gde je u periodu grejne sezone obavljao poslove ložača, u ostalom periodu poslove domara, a povremeno je menjao kolege u transportu. Pravnosnažnom međupresudom od 07.02.2022. godine utvrđen je osnov tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete, koju je tužilac pretpeo usled povrede na radu 13.01.2015. godine, isključivom krivicom tužene odnosno propustom da osigura bezbedne uslove rada, pa su pobijanom presudom nižestepeni sudovi, primenom materijalnog prava iz čl. 164. Zakona o radu u vezi članova 154, 177. i 200 Zakona o obligacionim odnosima, obavezali tuženog da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu za pretrpljeni strah, fizičke bolove, duševne bolove zbog naruženosti i zbog umanjenja životne aktivnosti.

Odlučujući o tužbenom zahtevu za naknadu materijalne štete u vidu izgubljene zarade i buduće mesečne rente, prvostepeni sud je primenom odredbi čl. 188, 189. stav 3. i 195. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima ocenio da postoji osnov za obavezivanje tuženog na naknadu ovog vida štete koju je tužilac zbog nemogućnosti obavljanja poslova vozača, a usled povrede na radu pretrpeo i koju će ubuduće trpeti zbog umanjenja već umanjene radne sposobnosti za 10% (tužilac nekoliko godina pre povređivanja ima oboljenje kičme - osteoporoza i zapaljenje kičmenog pršljena sa ukočenošću). Iznos naknade materijalne štete, na koji je obavezao tuženog, u vidu izgubljenih prihoda u spornom periodu ( 97 meseci i 15 dana), a što je bio osnov i za određivanje visine rente kao oblika naknade štete od presuđenja za ubuduće, prvostepeni sud je utvrdio ocenom iskaza tužioca i saslušanih svedoka da je tužilac mimo radnog vremena kod tuženog, „na crno“ obavljao usluge prevoza i montaže/demontaže nameštaja kao i prevoza graška, svojim ili kamionom vlasnika firmi koji su ga za te potebe angažovali, dinamiku i cenu rada i da je po tom osnovu ostvarivao prosečnu mesečnu zaradu od 103.200,83 dinara, uz primenu procenta trajnog umanjenja radne sposobnosti tužioca.

Drugostepeni sud preinačio prvostpenu presudu u navedenom delu i tužbeni zahtev odbio kao neosnovan, jer tužilac nije dokazao validnom pisanom dokumetacijom visinu prihoda koje je ostvario mimo radnog vremena kod tuženog, a koje je izgubio i koje će ubuduće gubiti usled pretrpljene povrede na radu, što se ne može dokazivati iskazima tužioca i saslušanim svedocima kako je to učinio prvostepeni sud.

Neosnovano se navodima revizije tužioca osporava pravilan zaključak drugostepenog suda da tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete u vidu izgubljene zarade i isplatu rente nije osnovan.

Odredbom člana 83. sta 1. Zakona o privrednim društvima propisano je da je preduzetnik poslovno sposobno fizičko lice koje obavlja delatnost u cilju ostvarivanja prihoda i koje je kao takvo registrovano u skladu sa zakonom o registraciji. Članom 84. istog zakona proipisano je da se preduzetnik registruje na neodređeno ili na određeno vreme. Prema članu 88. istog zakona na delatnost preduzetnika shodno se primenjuje član 4. ovog zakona o delatnostima društva, kao i da preduzetnik može da obavlja sve delatnosti koje nisu zakonom zabranjene za koje ispunjava propisane uslove. Prema članu 5. istog zakona registracija društava i preduzetnika, odnosno registracija podataka i dokumenata propisanih ovim zakonom obavlja se u skladu sa zakonom o registraciji.

U konkretnom slučaju, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u momentu nastanka štetnog događaja, mimo radnog vremena kod tuženog, obavljao usluge prevoza i montaže/demontaže nameštaja kao i prevoza graška, svojim ili kamionom vlasnika firmi koji su ga za te potebe angažovali, od kojih poslova je ostvarivao dodatne prihode, za koje poslove mu je nakon povređivanja već umanjena radna sposobnost zbog postojećih bolesti umanjena za 10%.

Međutim, tužilac nije u skladu sa citiranim odredbama Zakona o privrednim društvima dostavio dokaze na okolnost da je kao fizičko lice - preduzetnik u skladu sa zakonom o registraciji imao registrovanu delatnost prevoza u cilju ostvarivanja prihoda. Ova činjenica se potvrđuje i samim navodima tužioca da je mimo rada kod tuženog radio na „na crno“, odnosno da nije bio prijavljen za obavljanje delatnosti prevoza niti da je imao registrovanu firmu za obavljenje delatnosti prevoza svojim vozilom. Pored navedenog tužilac nije dostavio ni dokaze da je sa trećim licima, koji su ga po njegovim navodima angažovali za prevoz nameštaja i graška, imao zaključene pisane ugovore o dopunskom radu sa pravom na novčanu naknadu i druga prava i obaveze po osnovu rada.

Iz navedenih razloga, po oceni Vrhovnog suda, pravilna je odluka drugostepenog suda da nije osnovan tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete u vidu izgubljene zarade i buduće rente koju tužilac traži zbog povrede pretrpljene na radu odnosno da se tužiocu za ovaj vid pretrpljene i buduće štete ne može pružiti sudska zaštita. Stoga se navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost odluke o neosnovanosti tužbenog zahteva, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi. U preostalom delu revizija osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i stavlja primedbe na ocenu dokaza iz člana 8. ZPP, zbog čega se revizija ne može izjaviti prema članu 407. stav 2. ZPP, pa je primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije izjavljene protiv drugostepene presude u preostalom delu u smislu člana 410. stav 2. tačka 5., u vezi člana 403. stav 3. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 403. stav 3. ZPP revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 10.01.2018.godine. Vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude u preostalom delu iznosi 4.154.022,80 dinara, što predstavlja dinarsku protivvrednost 35.474 evra.

Pored navedenog, u smislu člana 28. ZPP, za utvrđivanje prava na izjavljivanje revizije kao vrednost predmeta spora merodavna vrednost glavnog zahteva, dok se kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i troškovi postupka ne uzimaju se u obzir, ako ne čine glavni zahtev.

U konkretnom slučaju tužilac revizijom pobija i odluku o troškovima prvostepenog i drugostepenog postupka, što u ovoj pravnoj stvari ne predstavlja glavni zahtev, već sporedna potraživanja. Činjenica da je odluka o troškovima prvostepenog postupka pobijanom drugostepenom presudom preinačena, ne utiče na dozvoljenost revizije, jer se dozvoljenost revizije ne ceni prema odredbi člana 13. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 55/14) odnosno noveliranoj odredbi člana 403. stav 2. tač. 2. ZPP.

Vrhovni sud je imao u vidu navode tužioca da nižestepeni sudovi nisu odlučili o zahtevu za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete, ali je ocenio nisu od uticaja na drugačiju odluku o izjavljenoj reviziji, budući da se ti navodi ističu prvi put u reviziji i po isteku roka propisanog odredbom člana 356. stav 1. u vezi člana 366. ZPP za donošenje dopunskog rešenja.

Iz navedenih razloga, primenom člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković