Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2080/24 od 08.08.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena je prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužilaca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11… 10/23), Vrhovni sud je ocenio da revizija tužilaca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su primljeni na rad kod tužene 2009. godine, ali im nikada nije dostavljeno rešenje o zasnivanju radnog odnosa. Radne zadatke su obavljali na teritoriji Kosova i Metohije, po kom osnovu su im zarade redovno isplaćivane do juna 2013. godine, kada je tužena prestala da im vrši isplate i odjavljeni su sa osiguranja 31.05.2013. godine. Tužioci od tužene nisu dobili rešenja o prestanku radnog odnosa, premeštaju ili penzionisanju. Tužbeni zahtev zasnivaju na tome da su neke njihove kolege dobile rešenja o prestanku radnog odnosa, zaključno sa 31.12.2013. godine, na osnovu kojih rešenja su kod RF PIO ostvarili pravo na posebnu penziju, u skladu sa Uredbom Vlade Republike Srbije, koja je propisivala pravo na posebnu penziju za sve zaposlene koji su obavljali poslove i zadatke pri MUP RS i čije je prebivalište na teritoriji AP KiM. Tužioci su podneli poseban zahtev za utvrđenje posebne penzije RF PIO prema naznačenoj Uredbi. Rešenjima RF PIO broj 181.1.7 1613/2018 od 26.12.2018. godine, 181.1.7 1607/18 od 12.03.2018. godine i 181.1.7 1689/18 od 17.12.2018. godine, prekinuti su postupci po zahtevima AA, BB i VV dok se ne reši prethodno pitanje dostavljanja spiska koji sadrži podatke neophodne za utvrđivanje posebnih prava i kopije rešenja o prestanku radnih odnosa bivših zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova čije je mesto rada bilo na teritoriji AP Kosova i Metohija.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da tužioci nisu učinili verovatnim da je tužena izršila akt diskriminacije, odnosno da je ponašanje organa tužene u postupku vršenja svojih ovlašćenja u momentu odlučivanja o pravima tužilaca bilo diskriminatorno, tako što je tužioce stavila u nejednak položaj u odnosu na druge zaposlene. Prema shvatanju sudova u konkretnom slučaju tužioci nisu dokazali da su bilo kojim aktom ili postupanjem organa tužene diskriminisani, ni na neposredan ni na posredan način, niti da su tužiocima zbog nekog ličnog svojstva neopravdano uskraćena prava.

Po nalaženju Vrhovnog suda pravilno su nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev za utvrđenje da je tužena diskriminatorski postupala prema tužiocima, a posledično i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

Zabrana diskriminacije u oblasti rada propisana je Ustavom, a bliže je regulisana Zakonom o zabrani diskriminacije i Zakonom o radu. Prema čl. 16. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije, zabranjena je diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na zaštitu od nezaposlenosti. Zaštitu od diskriminacije iz stava 1. ovog člana uživa lice u radnom odnosu, lice koje obavlja privremene i povremene poslove ili poslove po ugovoru o delu ili drugom ugovoru, lice na dopunskom radu, lice koje obavlja javnu funkciju, pripadnik vojske, lice koje traži posao, student i učenik na praksi, lice na stručnom osposobljavanju i usavršavanju bez zasnivanja radnog odnosa, volonter i svako drugo lice koje po bilo kom osnovu učestvuje u radu.

Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/09), u članu 2. stav 1. tačka 1. propisuje da izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i članova njihovih porodica, ili njima bliska lica na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na nekom ličnom svojstvu.

Zakonom o radu zabranjena je neposredna i posredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje kao i zaposlenih s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima, ili neko drugo lično svojstvo (član 18); dok neposredna diskriminacija u smislu ovog zakona jeste svako postupanje uzrokovano nekim od osnova iz člana 18. ovog zakona, kojim se lice koje traži zaposlenje kao i zaposleni stavlja u nepovoljniji položaj u odnosu na drugo lice u istoj ili sličnoj situaciji (član 19).

Polazeći od zakonskih normi, osnovna karakteristika diskriminacije jeste pravljenje razlike između lica koje tvrdi da je diskriminisano i drugih lica u istoj ili sličnoj situaciji, koje pri tom mora biti neopravdano i mora biti vezano za neko lično svojstvo diskrimisanog lica. Takođe, prema članu 45. stav 2. navedenog zakona, lice koje tvrdi da je diskriminisano mora da učini verovatnim akt diskriminacije, odnosno da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom i to predstavlja neophodnu pretpostavku da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

Tužioci su tražili da se utvrdi da je tužena izvršila diskriminaciju prema njima povređujući njihova prava iz oblasti rada (član 18, 19. i 20. Zakona o radu), zato što im nije donela i odbija da donese rešenja o prestanku radnog odnosa kao što je donela drugim zaposlenima. Međutim, pravilno je stanovište nižestepenih sudova da u postupanju tužene ne postoji ni neposredna, ni posredna diskriminacija. Tužioci nisu dokazali da je tužena povoljnije postupala prema drugim zaposlenima u sličnoj situaciji, a da je jedina razlika između njih neko zaštićeno pravo odnosno lično svojstvo, jer mora postojati uzročna veza između nepovoljnog postupanja i tog ličnog svojstva. Iako tužena nije tužiocima donela rešenja o prestanku radnog odnosa (dok nekim drugim zaposlenima jeste) to samo po sebi ne predstavlja akt diskriminacije, već je reč o postupanju tužene u okviru svojih ovlašćenja. Dakle, u ovom slučaju sporno je pravo tužilaca čija zaštita se ostvaruje u upravnom postupku, postupku za naknadu štete povodom nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa ili upravnom sporu, pa se u konkretnom slučaju ponašanje tužene ne može smatrati diskriminatornim, a zaštitu navedenih prava tužioci mogu ostvariti u navedenim postupcima. U situaciji kada su tužioci nezadovoljni postupanjem tužene (jer im nije donela rešenja o prestanku radnog odnosa) i smatraju da je takvo ponašanje diskriminatorsko, a da pri tom nisu dokazali da je takvo postupanje tužene u vezi sa ličnim svojstvima tužilaca, ne može se govoriti o diskriminaciji u smislu citiranih odredbi zakona.

Imajući u vidu izloženo, neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava s obzirom da iz utvrđenog činjeničnog stanja ne sledi da je tužena neopravdano stavila tužioce u nepovoljniji položaj u odnosu na druge zaposlene i to iz razloga koji bi predstavljali diskriminaciju prema njima.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 414. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković