Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4711/23 od 17.07.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, drugom i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. tačka 1, 2. i 3. Zakona o parničnom postupku i pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20), u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 10/23), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da je revizija tuženog delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnm postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 6, 8, 10. i 11. ovog zakona. Nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ovog zakona, jer su u obrazloženju revizijom pobijane presude ocenjeni bitni žalbeni navodi u skladu sa članom 396 stav 1 Zakona o parničnom postupku. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku nije razlog za reviziju.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužioci su po više sukcesivno zaključenih ugovora o radu na određeno vreme bili u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu službenik obezbeđenja u Sektoru NIS ... . Tužiocima je radni odnos kod tuženog prestao 30.09.2018. godine. Tužioci su srazmerno broju meseci provedenih na radu ostvarili pravo na po 15 dana godišnjeg odmora za 2018. godinu, a tužilac BB je u 2017. godini ostvario pravo na 7 dana godišnjeg odmora. Tužiocu AA je rešenjem tuženog od 10.08.2018. godine odobreno korišćenje dela godišnjeg odmora za 2018. godinu u trajanju od 10 radnih dana u periodu od 03.09.2018. godine do 14.09.2018. godine, koji je i iskoristio, ali mu je ostalo neiskorišćeno pet dana godišnjeg odmora za 2018. godinu. Tužilac BB nije dobio rešenje o korišćenju godišnjeg odmora ni za 2017. godinu, ni za 2018. godinu, niti je iskoristio dane godišnjeg odmora. Izveden je dokaz veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomsko – finansijske oblasti. Utvrđeno je da tužiocu AA na ime naknade za neiskorišćen godišnji odmor za 2018. godinu pripada iznos od 5.587,53 dinara, a da tužiocu BB na ime naknade za neiskorišćen godišnji odmor za 2017. godinu pripada iznos od 6.479,93 dinara, a za 2018. godinu iznos od 16.917,37 dinara. Takođe, utvrđeno je i da tužiocu AA nije pravilno obračunata naknada zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora za 2018. godinu jer je istu tuženi obračunavao u visini zarade po satu za mesec kao da tužilac radi, za mesec za koji se vrši obračun, a ne na osnovu prosečne zarade u prethodnih 12 meseci kako je predviđeno članom 114. Zakona o radu. Tužiocu je na ime naknade zarade za godišnji odmor isplaćeno manje 299,05 dinara. Pored toga, imajući u vidu cenu mesečne prevozne karte u ..., srazmerno broju dana rada, tužiocu AA u periodu od 01.09.2017. godine do 30.09.2018. godine su manje isplaćeni troškovi za dolazak i odlazak sa rada u visini od 4.704,20 dinara. Tužioci su podeli tužbu 13.03.2019. godine, a podneskom od 10.02.2023. godine preinačili si tužbu, opredeljujući tužbene zahteve u skladu sa nalazom i mišljenjem sudskog veštaka.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su u skladu sa odredbama člana 76. i člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu obavezali tuženog da tužiocu BB naknadi štetu za neiskorišćen godišnji odmor za 2017. i 2018. godinu, a da tužiocu AA pored naknade štete za neiskorišćen godišnji odmor za 2018. godinu, isplati i razliku naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora za 2018. godinu i troškove za dolazak i odlazak sa rada. Nižestepeni sudovi su ocenili da prigovor zastarelosti nije osnovan s obzirom da je tužba podneta 13.03.2019. godine, a da su tužiočeva potraživanja najkasnije iz juna 2017. godine, tako da nije protekao rok od tri godine za zastaru potraživanja.

Po nalaženju Vrhovnog suda, istaknuti prigovor zastarelosti ocenjen je pogrešnom primenom materijalnog prava u odnosu na potraživanje tužioca AA na ime razlike naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora za 2018. godinu i potraživanje tužioca BB na ime naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2017. godinu.

Prema članu 196. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05...113/17), sva novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze. Rok od tri godine počinje da teče od prvog narednog dana nakon dana kada je poslodavac bio dužan da isplati određeno primanje, a ističe kad u trećoj godini protekne dan koji po broju odgovara danu u kome je zastarelost počela da teče. Ovaj trogodišnji rok odnosi se na sva novčana potraživanja iz radnog odnosa, dakle i na potraživanja naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora i naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora, a o kojima potraživanjima je odlučeno nižestepenim odlukama.

Tužiocima je, kako proizilazi iz utvrđenog činjeničnog stanja prestao radni odnos kod tuženog poslodavca 30.09.2018. godine. Stoga je tuženi u skladu sa članom 186. stav 1. i 2. Zakona o radu bio dužan da tužiocima sva neisplaćena primanja koja su ostvarili do dana prestanka radnog odnosa isplati najkasnije u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa (30.10.2018. godine). Nakon tog dana počeo je da teče rok zastarelosti potraživanja tužilaca, a koji je u odnosu na potraživanje tužioca AA razlike naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora u 2018. godini i potraživanje tužioca BB naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2017. godinu istekao.

Tužioci su podneskom od 10.02.2023. godine preinačili tužbu tako što je tužilac AA postavio zahtev za isplatu razlike naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora u 2018. godini, a tužilac BB zahtev za naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2017. godinu, a koje zahteve nisu postavili u tužbi koju su podneli 13.03.2019. godine. Kod izloženog, suprotno nalaženju nižestepenih sudova osnovan je prigovor zastarelosti koji je istakao tuženi, s obzirom da je od momenta dospelosti predmetnih potraživanja (30.10.2018. godine) do dostavljanja podneska od 10.02.2023. godine, kojim je preinačena tužba i podneti zahtevi za isplatu naznačenih potraživanja protekao trogodišnji rok zastarelosti propisan članom 196. Zakona o radu. Stoga je usled nastupanja zastarelosti u skladu sa članom 360. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima prestalo pravo tužilaca da zahtevaju od tuženog ispunjenje navedenih obaveza koje se odnose na isplatu razlike naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora, odnosno naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora, pa su nižestepene odluke preinačene i odbijeni tužbeni zahtevi tužilaca u tom delu.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

U preostalom delu pobijane odluke, neosnovano se revizijom tuženog ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Prema članu 76. stav 1. i 2. Zakona o radu poslodavac je dužan da u slučaju prestanka radnog odnosa zaposlenom koji nije iskoristio godišnji odmor u celini ili delimično, isplati novčanu naknadu umesto korišćenja godišnjeg odmora, u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, srazmerno broju dana neiskorišćenog godišnjeg odmora. Ova naknada ima karakter naknade štete.

Prema pravilima iz člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to troškova za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Članom 186. Zakona o radu je predviđeno da je poslodavac dužan da zaposlenom, u slučaju prestanka radnog odnosa, isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Isplatu obaveze iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da izvrši najkasnije u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa.

Poštujući navedene zakonske odredbe, a kod utvrđenog činjeničnog stanja da tužiocu AA do prestanka radnog odnosa tuženi nije isplatio u celosti troškove za dolazak i odlazak sa rada, za traženi period, odnosno da tužilac BB, do prestanka radnog odnosa nije iskoristio godišnji odmor za 2018. godinu, pravilan je zaključak nižestepenih sudova o osnovanosti potraživanja naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada tužioca AA, odnosno naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor za 2018. godinu tužioca BB.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. i 2. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu trećem izreke.

Kod izloženog, imajući u vidu postignuti uspeh stranaka u postupku, Vrhovni sud je na osnovu člana 165. u vezi člana 153. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća - sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković