Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 391/23 od 10.02.2023. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2093/17 od 14.09.2022. godine u stavu drugom, trećem, četvrtom i šestom izreke i u tom delu žalba tužilje je odbijena kao neosnovana. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi tužilje i tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka, kao neosnovani.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je dostavila odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Ukazivanje na potpuno nepotpuno utvrđeno činjenično stanje nije dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme a po osnovu Aneksa ugovora o radu od 15.04.2010. godine, obavljala je poslove ... sa VI stepenom stručne spreme, na kom radnom mestu je bila jedini izvršilac. Tuženi je doneo Odluku o ukidanju radnog mesta 20.04.2017. godine a odluku je doneo Izvršni odbor banke na sednici od 18.04.2017. godine. Dana 20.04.2017. godine na osnovu donete Odluke donet je i Pravilnik o sistematizaciji radnih mesta. Predmetno mesto ... nije predviđeno. Prema istom Pravilniku u delokrug poslova organizacije i koordinacije poslova ... za potrebe banke prenet je na radno mesto ..., za koji se traži VII stepen stručne spreme ekonomskog ili sličnog usmerenja, te poslove je obavljao jedan izvršilac. Pravilnik je stupio na snagu 28.04.2017. godine. Izvršni odbor tužene banke je doneo odluku o prestanku potrebe za obavljanje određenog posla 28.04.2017. godine kojom je tužilja utvrđena kao zaposlena za čijim je radom prestala potreba zbog ukidanja radnog mesta. Tuženi je razmatrao mogućnost raspoređivanja tužilje na drugo radno mesto ali je ocenio da to nije moguće. Tužilji je uredno isplaćena otpremnina.

Shodno napred utvrđenom činjeničnom stanju prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužilje neosnovan. Tuženi je zbog reorganizacije posla doneo odluku o restrukturiranju radnih mesta. Pravilnikom o sistematizaciji radnih mesta od 20.04.2017. godine, ukinuto je radno mesto poslova ... koji posao kao jedini izvršilac je obavljala tužilja. Nije postojala mogućnost da se tužilja rasporedi na drugo radno mesto a poslove koje je tužilja obavljala preneto je na radno mesto ... za koji se traži VII stepen stručne spreme, a to je već obavljao jedan izvršilac. Imajući u vidu činjenicu da je zbog ekonomskih i organizacionih promena prestala potreba za obavljanjem posla koji je tužilja obavljala i donošenjem Pravilnika o sistematizaciji radnih mesta zaključeno je da je rešenje o prestanku radnog odnosa doneto u propisanoj formi u smislu člana 185. Zakona o radu. Prilikom donošenja rešenja nije prekršena ni odredba člana 182. Zakona o radu. Tužilji je shodno članu 179. stav 5. tačka 1. i članu 158. Zakona o radu uredno isplaćena otpremnina. Shodno tome tuženi kao poslodavac je bio ovlašćen da u skladu sa svojim potrebama i interesima svog poslovanja uvodi ili ukida postojeća radna mesta. Shodno svemu tome tuženi je u skladu sa zakonom doneo rešenje o prestanku radnog odnosa tužilji.

Drugostepeni sud je prihvatio pravnu argumentaciju prvostepenog suda nalazeći da je pravilno zaključeno da je u ingerenciji tuženog da u skladu sa svojim potrebama i interesima svog poslovanja uvodi i ukida postojeća radna mesta. Sud nema ovlašćenja da ceni da li je postojala neophodnost i značaj donošenja tih poslovnih odluka. Tuženi je u svemu uredno ispoštovao proceduru vezano za donošenje odluke o prestanku radnog odnosa tužilji, Pravilnikom o sistematizaciji radnih mesta mesto na kome je tužilja radila je ukinuto a ti poslovi su pripojeni drugom radnom mestu na kojem je već postojao izvršilac. Razmotrio je mogućnost raspoređivanja na drugo radno mesto ali je ocenio da to nije moguće, pa je doneta odluka u svemu zasnovana na citiranim članovima Zakona o radu.

Po oceni Vrhovnog suda, na pravilno utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Prema članu 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških ekonomskih i organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. U konkretnom slučaju, tuženi je izvršio određene tehnološko-ekonomske i organizacione promene, ukinuto je radno mesto koje poslove je obavljala tužilja i isti su pripojeni drugom radnom mestu. Tuženi nije uspeo da obezbedi tužilji drugo radno mesto, pa je poštujući proceduru vezano za isplatu otpremnine u smislu člana 158. Zakona o radu, doneo odluku koja je u skladu sa zakonom. Tužilja nije dokazala da je mogla biti raspoređena na drugo radno mesto niti da je nakon što je doneto rešenje o prestanku radnog odnosa na tom mestu primljeno neko drugo lice, a zaposlenje BB i VV kod tuženog je obavljeno pre nego što je tužilja proglašena tehnološkim viškom, pa iz toga proizlazi da je neprihvatljiva tvrdnja da je mogla biti premeštena na ta radna mesta koja su ta lica obavljala jer u to vreme ta radna mesta nisu bila slobodna. Shodno tome, pravilno je i odbijen tužbeni zahtev tužilje vezano za isplatu štete umesto vraćanja na rad i naknadu štete na ime izgubljene zarade jer eventualno usvajanje tih zahteva bi bilo kompatibilno samo u slučaju da je tužilji usvojen zahtev vezano za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa.

Neosnovani su navodi iz revizije da su nižestepeni sudovi očigledno nepravilno cenili momenat prestanka radnog odnosa. Odredbom člana 185. stav 5. Zakona o radu propisano je da zaposlenom prestaje radni odnos danom dostavljanja rešenja osim ako ovim zakonom ili rešenjem nije određen drugi rok. Tuženi je doneo rešenje 03.05.2017. godine ali u stavu drugom rešenja je naznačeno da tužilji prestaje radni odnos danom dostavljanja rešenja. U obrazloženju rešenja stoji da je Pravilnik stupio na snagu dana 28.04.2017. godine ali to ne znači da je tog dana istoj prestao radni odnos već je to jasno precizirano naznačenim stavom drugim izreke rešenja. Tuženi je kao poslodavac razmatrao i mogućnost za raspoređivanje tužilje na drugo radno mesto ali da to nije bilo moguće. Nisu prihvatljivi ni ostali navodi revizije jer tužilja elaborira pitanje opravdanosti preduzimanja mera racionalizacije procesa rada i optimalizacije operativnih radnih mesta, a što je u isključivoj nadležnosti poslodavca. Pravilna je i odluka suda o troškovima postupka.

Imajući u vidu napred izneto, Vrhovni sud je shodno odredbi člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tuženoj nisu priznati troškovi odgovora na reviziju jer isti nisu bili potrebni u smislu odredbe člana 154. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković