U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Branka Stanića, u parnici tužioca AA iz …, čiji je punomoćnik Milan Petrović, advokat iz …, protiv tuženog AD ''BB'' …, radi isplate naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2671/18 od 15.05.2019. godine, u sednici održanoj 20.11.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2671/18 od 15.05.2019. godine, tako što se ODBIJA žalba tuženog i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Vršcu P1 130/17 od 10.05.2018. godine.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 21.500,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema otpravka presude.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vršcu P1 130/17 od 10.05.2018. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu isplati iznose bliže opisane u tom delu izreke na ime neisplaćenih naknada za ishranu u toku rada i na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora i obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 63.300,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do konačne isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2671/18 od 15.05.2019. godine, preinačena je prvostepena presuda, tako što je odbijen tužbeni zahtev u celosti i odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka. Odbijen je kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova prvostepenog i drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju na osnovu člana 403. stav 1. tačka 2. i člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija dozvoljena kao redovna na osnovu člana 403. stav 1. tačka 2. ZPP.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaposlen kod tuženog u Organizacionoj jedinici … gde je obavljao poslove visoko kvalifikovanog bravara, nakon toga poslove poslovođe, a počev od novembra 2017. godine poslove visoko kvalifikovanog bravara po osnovu zaključenog ugovora o radu od 04.02.2003. godine. Aneksom broj … ugovora o radu od 28.08.2015. godine tuženi kao poslodavac sledbenik i tužilac su izmenili ugovor o radu koji je zaključen između tada ''VV'' AD kao poslodavca prethodnika i tužioca kao zaposlenog i konstatovano da je tuženi kao poslodavac preuzeo Kolektivni ugovor sa pripadajućim aneksom. Tužiocu nije isplaćivana naknada za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora. Obračun zarade koja u sebi sadrži vrednost za ishranu u toku rada i regres u toku celog spornog perioda tuženi nije dostavio tužiocu, niti je tužilac dobio bilo kakvo objašnjenje od nadležnih lica tuženog kojima se obraćao zašto se naknada ne isplaćuje i ne iskazuje u obračunskim listićima zarade. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka utvrđeno je da tuženi nije tužiocu obračunom isplatio naknadu za ishranu u toku rada i vrednost od 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora niti je dostavio strukturu vrednosti jednog radnog sata zbog čega nije bilo moguće utvrditi da li su u vrednost jednog radnog sata uključene naknade za ishranu u toku rada i vrednost regresa od 1/12 za korišćenje godišnjeg odmora, te da je poslednji nominalni iznos koji je isplaćen tužiocu na ime osnovne zarade, a što je pre stupanja na snagu aneksa Kolektivnog ugovora kod tuženog iznosom od 2.154,20 dinara dok poslednji iznos regresa koji je isplaćen tužiocu na ime osnovne zarade 897,58 dinara, da počev od 2002. godine topli obrok i regres nisu uključeni u zaradu, niti su posebno iskazivani, te da je tužiocu topli obrok poslednji put isplaćen odvojeno od zarade juna 2002. godine, dok je regres poslednji put isplaćen odvojen od zarade u februaru 2002. godine, te da je nakon donošenja Kolektivnog ugovora kojim je u članu 57. stav 2. propisano da je u vrednost jednog časa iz stava 1. istog ugovora uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora mesečna zarada tužioca narednog meseca i dalje ostala ista.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev zaključujući da tuženi na kome je teret dokazivanja nije dokazao da je vršio obračun i isplatu po osnovu obračuna naknade za ishranu u toku rada i regres prema visini koja je bila određena ranijim Kolektivnim ugovorom tuženog (objavljenim u ''Službenom glasniku RS'' 57/95 i 7/00'') odnosno primenom parametara koje je tuženi primenjivao prilikom obračuna ovih naknada.

Suprotno, po oceni drugostepenog suda, ni u posebnim ni u opštim propisima ne postoji osnov za ostvarivanje prava tužioca na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za sporni period jer nema odgovarajućeg Kolektivnog ugovora po kome bi to pravo moglo da se ostvari. Osim toga, propust poslodavca da u obračunu zarade iskaže podatke po osnovu naknade za ishranu i regresa za korišćenje godišnjeg odmora ne vodi zaključku da iznosi po ovim osnovima nisu isplaćeni tužiocu. Zbog toga je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev u celosti.

Stanovište drugostepenog suda nije pravilno.

Posebni kolektivni ugovor nije utvrdio odnos zarada i ostalih primanja koje ulaze u zaradu, niti je to učinjeno ugovorom o radu iako im to pravo zakon priznaje. Posledice nejasnog opšteg akta ne sme da trpi zaposleni. Ako jača ugovorna strana (poslodavac) pripremi tekst ugovora (kao u ovom slučaju), nejasne ili nedovoljno određene odredbe tumače se u korist druge strane (član 100. ZOO). Kada opšti akt, ugovor o radu, a ni obračunska lista ne konkretizuju i ne vrše razdvajanje (tuženi ni veštaku o tome nije dostavio precizne podatke), ovo pravo tužiocu treba priznati (Zakon o radu ga priznaje u članu 118). Iz svih istaknutih razloga, imajući u vidu i da tuženi, na koga pada teret dokazivanja, nije do zaključenja glavne rasprave izvršio preciziranje i razdvajanje regresa i toplog obroka u strukturi zarade, ovi zahtevi tužioca su usvojeni, kao i zahtev za naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa posla, u skladu sa članom 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, prema kome zaposleni ima pravo na naknadu ovih troškova, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju.

Visina regresa i toplog obroka može biti utvrđena veštačenjem na osnovu parametara iz ranijih opštih akata po osnovu zakonske ili sudske analogije, kao i na osnovu slobodne ocene bez veštačenja, ako se novčana obaveza ne može utvrditi odnosno može se utvrditi sa nesrazmernim teškoćama (član 232. ZPP).

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Na osnovu čl. 153, 163. i 165. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je obavezao tuženog da tužiocu naknadi trošak sastava revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, čija je visina odmerena u skladu sa Advokatskom tarifom, takse na reviziju u iznosu od 3.800,00 dinara i takse na revizijsku odluku 5.700,00 dinara, sve odmereno prema važećoj AT i TT. Preinačenjem odluke drugostepenog suda i odbijanjem žalbe tuženog je potvrđena prvostepena presuda koja u sebi sadrži i rešenje o troškovima prvostepenog postupka koji su tužiocu dosuđeni.

Kako troškovi odgovora na reviziju ne predstavljaju troškove potrebne za vođenje parnici na osnovu člana 154. stav 1. ZPP-a, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić